10.12.2018 Beograd

VideoPoložaj osoba sa invaliditetom: Potrebni su dobra volja i nešto novca

Položaj osoba sa invaliditetom:  Potrebni su dobra volja i nešto novca Foto: Pixabay
Nepristupačnost objekata, uključujući javne, manjak ili nepostojanje usluga socijalne zaštite, nezaposlenost i izostanak svesti o teškoćama i problemima s kojima se osobe sa invaliditetom susreću, potvrđuju da se prava osoba sa invaliditetom u Srbiji i dalje krše i nedovoljno ostvaruju

Piše: Jelka Jovanović

 

Kao i svuda u svetu, svakog 3. decembra, nešto dana pre i posle, Srbija se posveti osobama sa invaliditetom; to je njihov dan, a nije ih malo. Ranija procena od osam odsto svake populacije polako penetrira ka 12 procenata, što je u Srbiji najmanje pola miliona, ali pre će biti više od 800.000 ljudi različitog uzrasta i sa različitim tegobama, urođenim ili stečenim, fizičkim ili mentalnim.

Jedan veliki grad ili mnoštvo manjih, ali prepunih ljudi kojima su potrebni podrška, podstrek i nešto pomoći da bi i oni bili kao i svako drugi – svakog dana na svom radnom mestu, u ateljeu, na igralištu, podijumu, svuda gde mogu da iskažu svoje talente i mogućnosti. Nažalost, većini skrivene zbog vidljive mane kojom ih je darovala priroda, bolest ili nesreća.

 

OSNAŽIVANJE: Međunarodni dan osoba sa invaliditetom ustanovljen je 1992, kada je Generalna skupština UN usvojila rezoluciju kojom se sve zemlje pozivaju da obeležavaju taj dan s ciljem da se unapredi i omogući osobama sa invaliditetom jednako uživanje ljudskih prava i ravnopravno učešće u društvu. Ovogodišnji Međunarodni dan osoba sa invaliditetom obeležen je pod sloganom “Osnaživanje osoba sa invaliditetom i osiguranje inkluzivnosti i jednakosti”.

Prihvatanjem međunarodnih konvencija, pre svega one Ujedinjenih nacija pre bezmalo deset godina, ali i drugih dokumenata, država Srbija se obavezala da će svim osobama sa invaliditetom omogućiti jednaku šansu za život i rad, normativno i u praksi. Normativno, kažu upućeni, a i nije teško proveriti, nije mnogo toga ostalo za regulaciju. Život je pak mnogo bolniji za OSI i njihovu najbližu okolinu, pre svega porodicu.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković smatra da je zaštita osoba sa invaliditetom jedan od najbitnijih elemenata razvojne, ekonomske i socijalne politike, kao i da odnos prema ugroženim grupama oslikava dostignuti nivo poštovanja ljudskih prava i napretka svakog društva. Prema uvidu njene službe, invaliditet je godinama među najčešćim osnovama diskriminacije u pritužbama koje građani podnose, i to u oblastima pružanja usluga ili korišćenja javnih površina, rada i zapošljavanja. “U naročito nepovoljnom položaju su deca i žene sa invaliditetom, koji su neretko žrtve višestruke diskriminacije”, upozorava Brankica Janković.

Kao posebno zabrinjavajuću, ona navodi uobičajenu praksu lišavanja poslovne sposobnosti OSI na osnovu medicinskog pristupa, čime se one ostavljaju bez mogućnosti da odlučuju o svom životu, što je u suprotnosti sa osnovnim principima ravnopravnosti i ljudskih prava.

Prema rečima zaštitnika građana Zorana Pašalića, nepristupačnost objektima, uključujući javne, manjak ili nepostojanje usluga socijalne zaštite, nezaposlenost i izostanak svesti o teškoćama i problemima s kojima se osobe sa invaliditetom susreću – potvrđuju da se prava osoba sa invaliditetom u Srbiji i dalje krše i nedovoljno ostvaruju.

“Osobe sa invaliditetom u Srbiji u statusu marginalizovane društvene grupe koja se još bori za pristupačnost i neometano kretanje jedna su od najranjivijih i nevidljivih društvenih grupa, izložena stereotipima i predrasudama koje se sporo menjaju”, kaže Pašalić, napominjući i stigmu koja prati OSI: “U Srbiji i dalje u pojedinim mestima članovi porodice sakrivaju osobe sa invaliditetom iza kućnih vrata, čemu pogoduje i nezainteresovanost i nespremnost lokalne zajednice da im obezbedi dostojanstven život:”

 

INKLUZIVNI SAJT: Da nije potrebno mnogo, svedoči i novi sajt Vlade Srbije dostupan slepim i slabovidim, na koji je za samo tri dana stiglo 300 pitanja građana, a ministarstva treba da odgovore najkasnije – za tri dana, odnosno 72 sata. Portal “U službi građana” u fokusu ima funkcije koje korisnicima pružaju mogućnost da se informišu o zapošljavanju, zdravstvu, obrazovanju, osiguranju, a kroz formu “Budimo u kontaktu” građani mogu da postavljaju pitanja Vladi i ministarstvima, koja imaju rok od 72 sata da odgovore građanima.

Prema rečima direktora Kancelarije za IT Mihaila Jovanovića, preduzete su sve mere da podaci građana budu bezbedni i zaštićeni: “Sajt Vlade je prozor, a ispod se nalazi moćan sistem kroz koji svakog dana, svakog trenutka pratimo sve upite svih građana koji dolaze u kancelariju za medije Vlade RS i prosleđuju se odgovarajućim ministarstvima.”

Na predstavljanju portala u Savezu slepih Srbije premijerka Ane Brnabić je poručila da Vlada mora da bude u službi svih svojih građana i da će nastaviti da unapređuje sajt kako bi on bio još funkcionalniji i dostupan osobama sa svim vrstama invaliditeta: “Novi sajt je dobar podsetnik da kada nešto radite i pravite novi proizvod ili uslugu za građane, morate da obratite pažnju da ona bude dostupna, pristupačna, lako korisna za sve građane, uključujući naše građane sa svim vidovima invaliditeta.”

Predsednik Saveza slepih Srbije Milan Stošić kaže da su zadovoljni što je Vlada imala na umu pristupačnost njenom sajtu kako bi im olakšala korišćenje i dodaje da se nadaju da će i drugi slediti taj primer. Prema njegovim rečima, važno da svi zajedno radimo da bi se položaj slepih sa margina pomerio ka središtu aktivnog, stvaralačkog života.

No, unapređeni sajt je dostupan samo onima koji su ovladali novim tehnologijama, a među slepim i slabovidim osobama ima i onih koji ih ne koriste. Baš kao što ih ima i među drugim kategorijama osoba sa invaliditetom, koje su uskraćene i za uobičajenu komunikaciju, što zbog izolovanosti kojoj su izloženi – u širem i bližem okruženju – što zbog objektivnih razloga.

 

AGENDA 2030: Ipak, nema sumnje da su predrasude i stereotipi i dalje ključna prepreka za njihov razvoj i aktivnije uključivanje u društvo. Otuda i ovogodišnji slogan, možda malo rogobatan, ali svakako precizan jer ukazuje na ključne probleme – nedovoljno osnaživanje osoba sa invaliditetom i samim tim nedovoljno obezbeđivanje jednakosti. Važno je reći da je osnaživanje i obezbeđivanje učešća u javnom životu osoba sa invaliditetom predviđeno i međunarodnom Agendom održivog razvoja 2030.

Reč je o ambicioznom planu delovanja međunarodne zajednice u pravcu mirnog i prosperitetnog sveta, u kojem se kao osnovni princip primenjuje dostojanstvo individue i ravnopravnost među ljudima u svakoj od tri oblasti rada Ujedinjenih nacija: razvoj, ljudska prava i mir i sigurnost. Za njeno puno ostvarivanje od presudnog je značaja puna i ravnopravna participacija osoba sa invaliditetom u svim sferama društva i stvaranje pristupačnog okruženja za osobe sa invaliditetom.

Ovogodišnji Međunarodni dan osoba sa invaliditetom posvećen je u celom svetu, a time i u Srbiji, upravo afirmaciji fundamentalne uloge koju osobe sa invaliditetom igraju u izgradnji inkluzivnog društva za sve. Prema uvodu međunarodne zajednice, a nisu potrebna velika istraživanja, rečita je i statistika, osobe sa invaliditetom su u nepovoljnijem položaju u odnosu na opštu populaciju u pogledu većine ciljeva održivog razvoja, a pre svega onoga što su osnovna prava, kao što su pravo na zdrav život, obrazovanje i rad kao ključne pretpostavke ličnog i kolektivnog održivog razvoja.

U narednoj deceniji očekuje se kreiranje i sprovođenje konkretnih politika kroz nacionalna zakonodavstva, ali i sprovođenje propisa. Ne treba zaboraviti, međutim, na reči izvršne direktorke Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Ivanke Jovanović, da “nije dovoljno da zakon bude donet i da sadrži dobra rešenja; to je prvi korak, ali svi ti zakoni treba da se primene”. Otuda Agenda 2030insistira i na konkretnim akcijama zasnovanim na svetom pravilu prepoznavanja potencijala osoba sa invaliditetom.

Da će u Srbiji biti još mnogo posla, svedoči i Slaviša Savić iz Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije. Prema njegovim rečima, sem arhitektonskih barijera, predrasude su stvar koja sputava osobe sa invaliditetom za jednako učešće u samom društvu. Kao primer navodi Zakon o zapošljavanju OSI, ali i praksu da poslodavci zbog predrasuda ne žele da zaposle više osoba sa invaliditetom. Nisu svesni potencijala koje ljudi nose, bez obzira na smetnje, i da kao radnici mogu da pruže značajan doprinos kako poslodavcu tako sebi i svojoj porodici, ali i društvu uopšte.

 

 

Da budu jednaki u saobraćaju

Savez paraplegičara i kvadriplegičara Srbije sprovodi projekat “Još uvek vozim”, namenjen učenicima završnih razreda srednjih škola, koji se, uglavnom u tom uzrastu, pripremaju za dobijanje vozačke dozvole.

Članovi Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije dosad su održali više od dve stotine tribina u četrdesetak gradova i opština širom Srbije, a procenjuje se da je više od 20.000 mladih u Srbiji saslušalo iskustva predavača, koji kažu da je njihova misija uspela ako su time spasli bar jedan mladi život.

“To je edukacija mladih za bezbednost u saobraćaju, projekat koji Savez paraplegičara i kvadriplegičara sprovodi tri godine uz podršku Ministarstva rada i zapošljavanja. Određeni broj osoba sa invaliditetom osposobili smo da budu predavači”, kaže za Novi magazin Slaviša Savić, zadužen za projekat u SPIKS-u.

 

ISKUSTVENO UČENJE: Kako objašnjava, cilj je da se poveća bezbednost u saobraćaju, a posebno mladih.

“To je iskustveno učenje, trudimo se da iznošenjem grešaka koje smo učinili i posledica koje trpimo mlade upoznamo sa ozbiljnošću učešća u saobraćaju. Slogan na brošuri ‘Ja nisam poslušao nikoga, nadam se da ćete vi saslušati mene’, tu je stoga što se trudimo da mladima ne namećemo ono što treba ili ne treba da učine. Iznošenjem naše istine, naših priča, nezgoda i situacije u kojoj smo se našli, insistiramo na njihovoj samosvesti i – da ne treba da slede naš primer i naše odluke”, kaže Savić.

Koliko je to značajno, govori i podatak da je u Savezu paraplegičara više od 40 odsto žrtava saobraćajnih nesreća i nezgoda, te da je, prema procenama, prosečna starost osoba u momentu saobraćajne nesreće tek 22 godine.

“Složićete se da je to veoma mlada populacija i zato je kampanja usmerena prema mladima, adolescentima, učenicima trećeg i četvrtog razreda srednjih škola, uzrastu kad mladi tek stupaju u saobraćaj, polažu vozački ispit ili su dobili probnu dozvolu. Tada su najranjiviji”, objašnjava Savić, koji je i sam bio žrtva nesreće.

I predsednik ovog Saveza Mihailo Pajević u razgovoru za Novi magazin skreće pažnju na ljudska prava OSI, koja treba da se primenjuju i poštuju, te da je njihovo kršenje glavna smetnja punoj integraciji paraplegičara i kvadriplegičara.

Prema njegovim rečima, SPIKS ima 1.270 članova, ali ne okuplja sve ljude sa povređenom kičmenom moždinom “što je loše i po nas i po društvo”. Najvažnije je, uveren je naš sagovornik, učiniti dostupnim sve institucije i sva prevozna sredstva ovim ljudima, omogućiti im kretanje jer “mi uz određena pomagala i pomoć društva možemo da radimo sve”.

A da bi to postalo normalno, mora se krenuti od vrtića i škole.

“Mi u zakonima imamo sve lepo regulisano, ali definitivno se to ne poštuje. Ima škola koje nemaju rampe i prilagođene ulaze, ne mogu deca da dođu do učionica, tako je i na fakultetima i u srednjim školama. Naši članovi mogu normalno da uče, potreban je samo pristup, nastava u prizemlju ili liftovi, kao i određeni higijenski uslovi”, kaže Pajević.

Prema njegovim rečima, od presudnog značaja je multidisciplinarni pristup problemima jer OSI nisu briga samo jednog ministarstva. Od Ministarstva za rad, primerice, dobijaju pomoć i projekte, ali moraju biti uključeni prosveta zbog prava na učenje dece, građevina – da se ne dozvoli gradnja objekata bez rampi… Nezaobilazna je i uloga lokalnih samouprava i javnih preduzeća.

“Recimo železnice. Prokop je otvoren, a nema nijedan lift i nijedna osoba sa invaliditetom u kolicima ne može da dođe tamo. I vagoni su nepristupačni”, kaže Pajević.

 

RUČNE KOMANDE: Jedan od posebnih problema s kojima se suočavaju članovi SPIKS-a jesu atestirane ručne komande za vozila i Savez kroz projekat “Jednaki u saobraćaju” radi na njihovoj dostupnosti.

“Zakonom o bezbednosti saobraćaja ručna komanda se tretira kao prepravka vozila, pa mora da se atestira i odobri, što je koštalo više od 40.000 dinara. To je kazna osobi sa invaliditetom da bi mogla da sedne u vozilo, što nije u redu sa stanovišta i konvencije UN i našeg zakonodavstva”, objašnjava Pajević.

Kako kaže, mi nemamo prave ručne komande i zbog toga su pokrenuli kampanju; veruje da će uz podršku Ministarstva za rad dobiti atestirane ručne komande: “Sada tražimo 230, a biće ih i više, s tim što više od 170 nema atest, ne mogu da dobiju saobraćajne dozvole i opet prepreka kretanju”.

Naš sagovornik upozorava i na nedostatak liftova na otvorenim prostorima kojima bi se omogućilo lakše kretanje paraplegičara i kvadriplegičara. Prema njegovim rečima, platforma kakva, recimo, postoji na Sajmu i u funkciji je bar povremeno jeste rešenje, ali manje funkcionalno od liftova. Posebno što zahteva montažu i demontažu, a uz to i obučenog čoveka za daljinsko upravljanje.

To je verovatno razlog što odavno postavljene platforme u podzemnim prolazima u Beogradu jednostavno ne rade.

 

 

 

(Tekst je deo projekta “Reč više o osobama sa invaliditetom, ljudima koje često ne vidimo”, koji sprovode Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom NOOSI i Novi magazin, uz podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja)

autor: JJ izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side