19.06.2014 Beograd

Poslednji intervju Miše Blama: Ministarstvo kulture, u ime odbrane kulture, treba ukinuti

Poslednji intervju Miše Blama: Ministarstvo kulture, u ime odbrane kulture, treba ukinuti
Teško je sažeto predstaviti čoveka kao što je Miša Blam. Teško je uopšte napisati njegovu biografiju, jer bi svaka godina mogla biti jedna i više strana, a bilo bi ih 50 i nešto. Teško je naći i temu o kojoj bi se pre moglo razgovarati s njim. Zato krećemo od aktuelnog jubileja, retko značajnog u domaćoj kulturi.


Da krenemo "od kraja" – ove godine obeležavate pet decenija svog profesionalnog rada. Planirate mnogo toga, šta je realno, a šta spisak želja ?

Obeležavanje 50 godina postojanja na sceni veliki je izazov za mene. Ono što je trenutno realno jeste nastup sa Big bendom u Kolarcu, trostruki CD – jedan sa Big bendom, drugi sa domaćim muzičarima i treći sa strancima. U paketu je i monografija ko se sve od stranaca od 1927. do danas pojavio u Beogradu. To nije preveliki zahvat, ali pošto je ovo Srbija ne zna se šta će od toga moći da se izgura. Ako ne bude onih koji bi pomogli u realizaciji, onda sam ludak koji će sam sebi prirediti sopstvenu avliju u kojoj će se igrati. Srećom, nisam vezan za datum, u igri je cela 2014, pa kad se sklope sve kockice imaćemo tu priču o pet decenija mog scenskog postojanja.



Vratimo se pet ili već koliko decenija unazad. Kako je Blam počeo?

Prvi put nastupio sam u svojoj četvrtoj godini kod Miće Tatića u "Dobro jutro deco". Metnuli su mi šamlicu i ja sam pevao dve numerice. Jedna je bila "Blu, blu, blu, Kanari", a druga narodna makedonska pesma. Sav istraumiran, jedva sam ih otpevao. Bio je to moj prvi zvaničan nastup na Radio Beogradu. Posle toga bačen sam u čeljusti violine, kada mi se desio kiks. Bio sam levak, a tada je to zakonom bilo zabranjeno. Uplašen sam došao na ispit na koji nisam ni mogao da izađem i dobio sam etiketu da sam krajnje netalentovan. Karijera violiniste se završila. Ali, onda je bila aktuelizovana predstava za decu "Loptica skočica", za koju je muziku pisao moj otac koji je, kao svaki pametan Jevrejin, postavio svog sina da udara "baš drum" – onaj veliki bubanj. I tada sam praktično zaradio svoj prvi honorar, koji nikad nisam video jer sam bio maloletan.

Idemo sada u 1964. Odakle baš ta godina za ovaj jubilej?

Oduvek sam bio pristalica teze da čovek mora da ima dokaz za ono što priča. Svi možemo da izmislimo razne godišnjice, mogao sam da kažem 1962. ili neka druga, ali te 1964. nastupio sam sa Kulturno-umetničkim društvom "Vukica Mitrović" u Mađarskoj i pojavio se u novinama, imao ime i prezime kao član tog KUD, i od tada računam moj profesionalni početak na sceni.

Kontrabas je već bio u igri?

Da, već sam bio uleteo u kontrabas. I to je zanimljiva priča. Onda se za mnoge predstave u Narodnom pozorištu izvodila "živa" muzika. Moj otac je, između ostalih, radio sa tim orkestrima i onda se desila predstava "Dorćolska posla", a on mi je rekao: "Vidi, večeras imamo neku predstavu u pozorištu, a kontrabasista se razboleo, pa ti dođi da sviraš". "Pa, tata, kako da ja to sviram?" – pitao sam. "Ma ništa – rekao je – to je samo dum-dum-dum i gotovo". I ja sam tako došao, nosile su se neke vranjanske nošnje, mi smo bili ciganski orkestar, ringišpil se vrteo na bini, pilo se vino pošto nije bilo zamane, tako da sam osim novog instrumenta iskušao i hedonizam, koji mi do danas nije stran. Onda sam odlučio i da upišem kontrabas – što je moj otac i očekivao. Išlo je brzo – dve godine pripreme pojeo sam za jednu, a četiri godine srednje za tri, i onda sam upisao Muzičku akademiju. Već kao srednjoškolac, uleteo sam u Kamerni ansambl Duška Skovrana. Posle godinu dana dobio sam stipendiju i otišao u Belgiju, gde sam završio Akademiju i magistrirao.

Otac Rafael je znači jedan od presudnih elemenata za vašu karijeru?

On je samo lukavo odradio tu priču, ali presudni element je mama. Žana je bila glumica, pa se u ime porodice bacila na domaćinstvo. Ona je bila ta "dežurna kvočka" koja je vodila računa. Bila je čvrste ruke i bogami nije bilo lako izbeći njene batine. Kad kažem batine, to strašno zvuči – to su u stvari bile batinice. Ona je, dakle, umela da sedi kraj mene i da mi objašnjava Mocarta, a otac me je samo ubacivao gde je bilo potrebno. On je mnogo putovao, radio sa horovima i nije imao vremena da se toliko posveti meni. Bio je muzički autoritet – profesor violine, horski dirigent i kompozitor, a mama se brinula o tome kako da mi to "lepo nacrta" u nekom pitkom stripu koji ću uspeti da progutam.

Kako niste završili u vodama klasične muzike?

Kako da nisam. Kao srednjoškolac već sam uleteo u Filharmoniju, što je bilo neuobičajeno. I nisam ja tamo došao tako što je Žika, tadašnji dirigent Filharmonije, bio prijatelj s mojim ocem. On je zapravo rekao “daj mi tvog malog da svira”. I, tako je počelo. Posle sam ušao u Simfonijski orkestar Doma JNA, pa sam onda otišao kod Karajana, radio u Berlinskom radio orkestru, pa Simfonijski orkestar Dominikanske Republike, pa izraelski državni Kamerni orkestar. Nisam se, dakle, nikad odvajao od klasike. Opet, više sam nekako sebe predstavljao kao džez muzičara. U klasici, ako nisi solista onda si u kolektivu, ne možeš da se istakneš, a kad si u nekoj drugoj vrsti muzike, kao što je džez, onda imaš svoja sola i onda te tako lakše prepoznaju.

Stigla vas je i narodna muzika – je li to bio flert ili potreba?

Uvek kažem da se muzika deli samo na dve vrste – lošu i dobru. Svirao sam i u Velikom narodnom orkestru, u svoje vreme harali smo velikom Jugoslavijom sa raznim oblicima narodne muzike, snimali ploče, što je donosilo sjajne prihode. Onda je počelo da se menja, počele su da dolaze preteče današnjih "tabloidnih patuljaka", narodnjaka, i ja sam rešio da se odreknem tog novca. Rekao sam – doviđenja, zbogom zauvek. Ali, eto, i tu sam postigao neke normative kvaliteta. Radio sam i sa Bokijem Miloševićem, Ljubišom Pavkovićem, Branimirom Đokićem, Bata Kandom, sa Šabanom Bajramovićem, sa velikanima

Džez je ipak odredio vašu karijeru. Kako je to počelo?

U momentu kada sam sedeo u Berlinskom radio orkestru i zarađivao 11 hiljada maraka mesečno, posle par meseci zasvrbela me je ta priča o džezu. Centar džeza i onda je bio Njujork. Rekao sam maestru Karajanu da bih otišao u Njujork pošto sam imao nešto ušteđevine i da želim da se bavim džezom, a on će – "Mislim da vam to nije pametan potez, ali vaše je da radite šta hoćete. Daću vam svoje pismo-preporuku ako se vratite da konkurišete u bilo kom Simfonijskom orkestru". Otišao sam u Njujork, jedno vreme radio sam kao barmen, a nakon posla obilazio sam klubove gde sam se nudio, po principu, "Je l’ mogu malo da sviram?" Njujork, tako ogroman, zapravo je bio specifičan po tome što je u umetničkom delu bio kao skup manjih zajednica. Tamo se umetnici iz svih branši dobro poznaju međusobno – slikari, muzičari, glumci. Počeo sam da dobijam ponude od raznih svirača. Niže kategorije na početku, naravno. To mi je pomoglo da upoznam taj duh, način života. Onda sam naleteo na Četa Bekera i s njim sam radio više od dve godine. Tamo nije bilo "krunisanih glava", već se radilo "on the door". Dešavalo se da zaradim 12 dolara, dakle da odem kući taksijem, pojedem hamburger i popijem pivo i sutra uveče dođem na svirku taksijem.

Od tada i počinje širenje vašeg spiska velikana džeza s kojim ste radili?

Nakon Bekera upoznao sam Ernija Vilkinsa, pa Klarka Terija i da ne nabrajam spisak od 40-ak velikana od kojih je samo nekoliko još uvek u životu. Imao sam priliku da radim s njima i za svakog koga pominjem u svojoj biografiji imam neki dokaz – snimak, koncerti, novinski napis. Ništa izmišljeno. Tako su mi se otvorila fantastična vrata.

Zašto ste onda otišli iz Njujorka?

Vratio sam se u Beograd, otišao u vojsku, dobio dete, počeo lepo da živim u pokojnoj zemlji Jugoslaviji i bio bogatiji od svakog američkog džezera. Nisam imao potrebe da potežem "trbuhom za kruhom", osim povremenih turneja. Onda je proradio Sovjetski Savez – nisam mnogo radio sa našima, uglavnom je to bilo sa Golden gejt kvartetom ili Francuzima. Tada je bio sistem klirinškog dolara sa ŠSR i dobijale su se potpuno nerealne sume novca za rublju. Sve sam stavljao u Beobanku. Moj otac je to dizao i kupovao stanove. Onda je čika Broz umro, žalost je bila nedelju-dve, a mi smo imali šest meseci posla. Nakon toga otišao sam u Nemačku, spajtao se sa Hanesom (Bekmanom, prim. aut.) i počeo da radim gotovo isključivo inostranstvo, što je bio dobar potez, ispostavilo se. Verovao sam da će doći do svih nedaća koje su došle i pravio sam sebi odstupnicu. Tako sam stekao dobra poznanstva i radio sa ljudima s kojima i danas sarađujem i od čega živim. Od mogućnosti u ovoj zemlji verovatno bih već bio sahranjen u grobnici za siromahe.

Beograd, Njujork, Nemačka, Dominikanska Republika, Izrael, oznake za svetskog putnika i(li) "miris novca"?

U principu, kad se upustiš u jedan čergarski posao onda je zarada nešto što se malo podrazumeva. Nekad je ono da imaš "poket mani", što se kaže, a nekad su fine sume. Dakle, moj finansijski grafikon je veoma krivudav. Bogatstvo je da sam mogao da budem tamo gde nijedan milijarder nije. Živeo sam u Aziji, Latinskoj Americi, Severnoj Americi, Africi, Izraelu, u Australiji nisam živeo ali sam bio, Japan, tu sam sa Tonijem Skotom izučavao zen-meditaciju. Onda mi se desila Uganda u vreme Idi Amina, gde sam proveo četiri godine sa francuskim kvartetom. Božanstveno iskustvo. Imali smo svoje honorare i stanovali smo na njegovom dvoru, svake večeri smo svirali, i onda on pozove "patuljka" i taj dođe i pospe nas nekim kamenčićima iz kožne vrećice. Bili su to nebrušeni dijamanti. Skupljao sam ih i onda se raspitao kod njegovih "dvorjana" koji su mi rekli da odem u Južnoafričku Republiku i prodam to. Uradio sam tako i dobio 318 hiljada dolara. Pao sam u nesvest, a zatim rekao – dijamanti, to kamenje je ipak divota jedna.

A kako je sada?

Pa ja ovde i ne sviram, nastupam samo u beogradskom klubu Muha sa Nadom Pavlović i Duletom Jovanovićem i zato se osećam gospodski. Danas radim sa Jordi Savallom za pristojne honorare i nemam potrebe da padam na niske grane. Sviraću i besplatno, ali hoću prevoz, hoću da imam svojih par pića i da budem dočekan kao umetnik. Ovde se bavim umetnošću, pišem knjige, pomažem klincima, sviram im besplatno. To je moja dobra osobina, strašno volim mladost, smatram sebe Drakulom koji "pije" tu mladu krv. Pokušavam da ih ubedim da ne budu dešperatni kao srpski intelektualci, depresivni i ne služe ničemu. Da pregrme ovo "ledeno doba", jer ništa ne traje doveka. Ne pričam o politici, pričam o mentalnom sklopu. Sad se, na primer, igram rata protiv Ministarstva kulture. Mogu to jer sam nezavisan, nikom ništa loše nisam učinio. To zovem igrom, ali to je isuviše ozbiljna stvar jer sve je svedeno na jedan nipodaštavajući odnos. Okej, nema se para, ali nije problem samo u tome i zato sam rekao da Ministarstvo kulture, u ime odbrane kulture, treba ukinuti. Kultura je postojala i u pećinskom dobu, ona je deo lične kreacije i potrebe i ne može nestati. Imao para ili ne, bićeš umetnik.

Jedan ste od osnivača i ljudi koji su podržavali Beogradski džez festival, Nišvil, JažIbar, Džez festival u Kosovskoj Mitrovici. Koliko ste se ostvarili na tom polju?

Zvučaće vrlo neskromno, ali odradio sam maestralne stvari. Sa pokojnom Nadom Lenasi, koja je tada bila u Ministarstvu prosvete, ugradio sam u zakonski sistem Srbije Džez odsek na nivou srednje škole. Radio sam JažIbar, pomagao Nišvil, a najviše puta sam učestvovao na Beogradskom džez festivalu, sarađujem sa Džez festivalom u Novom Sadu, u Subotici, od samog početka sam angažovan oko Džez festivala u Kosovskoj Mitrovici, držao sam predavanja, dakle čitav opus koji bi se mogao nazvati misionarenjem, da bih sve to zaokružio izdavanjem prvog toma knjige "Jaž u Srbiji 1927-1944", što niko dosad na ovim prostorima nije ni pokušao.

Ako pogledamo kartu Srbije, gde su tu džez festivali?

Festivali kod nas funkcionišu na bazi ličnog mazohizma ljudi koji žele da ih održe. Još iz Brozovog doba, kad bi šef komiteta rekao – "Ovome ovoliko para, onome onoliko para". Ali bez tog mazohističkog entuzijazma ne bi ni onda, a ni sada postojale neke stvari. Znam kako se i Jovan Maljoković bori za festival u Valjevu i Vlada Maričić u Šapcu. Pančevo se batrga, Novi Sad isto, Nišvil, koji je već jedan od najjačih festivala u Evropi, stalno je pod nekim udarima, a Ivan Blagojević se sjajno bori, ali je pitanje kada će i njemu da prekipi i da kaže„stani, nema više”.

Knjiga "Istorija džeza" najpre je išla o vašem trošku, pa je onda dopunjeno izdanje izašlo kod Stubova kulture, koji su u međuvremenu propali. Šta je sa drugom i trećom knjigom u tom kontekstu?

Počeo sam da pišem drugu knjigu, ali sad ide sporije jer sam se malo ispucao, a i omatorio sam pa i ta činjenica određuje tajming. No, to nije vezano za datum. Ako opet ne bude izdavača naćićunovac da uradim samizdat varijantu. Ljudi u Srbiji koji imaju poluge vlasti nemaju mnogo afiniteta prema džezu, oni bi radije izdali "Istoriju Cece" i nemam ništa protiv toga, ali ne možemo baš sve da prepustimo zaboravu i da podlegnemo niskim strastima.

Arhiv, legat, muzej?

Imao sam razgovore sa nekoliko ustanova. Sa Narodnim muzejom u Kraljevu, recimo, i tamo je dve godine zaredom organizovana izložba, dve postavke – dve epohe. Bili su zainteresovani jedno vreme, a onda se više nisu javljali. Nedavno sam obavio razgovore sa predstavnicima Doma omladine Beograda i vidim da pokazuju veliko interesovanje. Hoće da digitalizuju te stvari. Dakle, sve ovo što imam od materijala ide na skeniranje, digitalizovanje i prebacivanje na CD, a oni mi daju tri postavke godišnje. Bilo bi to predstavljanje različitih epoha tri puta godišnje. I to je već jedan dobar korak da sav taj materijal može da pripadne jednoj instituciji. Na kraju, počeo je i Njuport džez festival, pa me još više veseli činjenica da bi taj nekakav Džez legat mogao pripasti DOB. Razgovori će se sada vrteti na tu temu. Najsrećnije bi bilo da ja mogu da "iščupam" neki prostor i otvorim Džez muzej, ali to je u ovo vreme nemoguća misija.

Definišite, na kraju, Mišu Blama posle pedeset godina na sceni?

To je i teško i lako. Ja sam najveći ljubitelj Miše Blama. Obožavam ga, jer Miša Blam je ličnost koja nikome nije naškodila. Ostavimo ljude koji me ne vole. Znam da nikome nisam naškodio i, za razliku od mnogih, bar sam nešto uradio. Uradio sam i kao instrumentalista, i to sa kontrabasom, a ne recimo sa trubom, izdao sam neke svoje ploče, obeležio nekakvu epohu, napisao i izdao knjige. I strašno se tučem za taj džez. Inače sam hedonista, volim da uživam u svom piću, u burbonu, u cigaretama, sve ono što je "negativno". I još nešto, ja sam samofinansijer, što je velika stvar. Ta nezavisnost je zapravo jedna od najbitnijih stvari. Tako da lično mislim da je Miša Blam sjajan tip.

Biste li prihvatili mesto ministra kulture da vam ga neko ponudi?

Nikada.

Blamovi kao "dvorski svirači"

Istorija Blamova kao "dvorskih svirača" počinje od dede Markusa Blama koji je osnovao Muzičko društvo "Lira". On je bio trgovac i muzičar-amater. "Lira" je bila jedino muzičko društvo koje se bavilo raznim muzičkim stilovima, ne samo patriotskim pesmama, horskim ili religijskim. Revolucionarno za to doba. Naravno, svirali su i kralju Aleksandru. Moj otac, koji je radio sa Magom Magazinović, svirao je takođe kralju, a 1938/39. dva puta je nastupao pred Hitlerom. Bio je to nastup jugoslovenskog folklora, moj otac je svirao harmoniku, a Hitler sedi na tronu i pozdravlja buduću, kako je mislio, savezničku zemlju – Kraljevinu Jugoslaviju. Posle toga dolazi rat, otac odlazi u logor, dolazi Broz i Rafael svira i njemu. Ja nastavljam tu tradiciju, sviram Brozu, putujem Plavim vozom, pošto sam bio član Simfonijskog orkestra Doma JNA, i nas petoro iz orkestra bili smo taj njegov mali "estradni orkestar". Svirali smo i u vojnim bazama, ali uglavnom Titu. Kasnije sam svirao Miloševiću, Đinđiću. Za Miloševića je vezan jedan "fin" događaj. Zvao me je Boki (Milošević) u trenutku kad sam bio na proputovanju kroz Beograd. "’Ajde – kaže – imamo svirku večeras, doći će po tebe". Znao sam, čim dolazi neko po tebe, a ne kaže ti se ko, znači svirka za nekog budžu. I tu dolazimo do sledeće situacije, pokušavam da napravim poređenje, znam Brozovo obezbeđenje koje je bilo remek-delo, bez uvrede, sa puno poštovanja prema umetnicima, a sad dolazim kod ovih kratkokosih bitangi koji te pretresaju, pipkaju te. U jednom trenutku kažem toj bitangi: "Magarče, ispipao si me dobrano, a nisi pogledao u kontrabas u koji sam mogao da stavim bilo šta, pa i haubicu". I onda sam svirao Miloševiću, to je bilo u hotelu Metropol, cela vlada je bila tu. Bio sam fasciniran muzičkim znanjem koje je Milošević pokazao kad je reč o tradicionalnim srpskim pesmama, iako nije pevao za pamćenje. U jednom momentu Milošević je poručio "Čet’ri konja debela", a Mira Marković je ljutito rekla – "E, ta pesma ne može". Svirao sam čak i za JUL, Jovan Ristić je pravio koncert na Trgu Republike. Hoću da kažem da su sve to bile slatke pare. Na kraju krajeva, ti si profesionalac, a ideologija ti neće platiti stan, hranu. Ne mislim da je to prostituisanje. Tako da sam bio uredni "dvorski zabavljač", "dvorska luda" i "dvorski svirač".

autor: Dragan Stošić izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side