27.05.2016 Beograd

Suočavanja: Prošlost koja ne prolazi

Suočavanja: Prošlost koja ne prolazi
Nemačka posle Drugog svetskog rata bila je primer državama nastalim raspadom Jugoslavije kako se treba suočavati sa prošlošću i prevladavati je.

Jelena Volić Helbuš analizira “Vergangenheitsbewältigung” i pokazuje kako se to prevladavanje prošlosti suštinski razlikuje od željenog cilja, a to jezapravo nepresušni izvor merila onoga što je dobro i pravedno, što je poželjno i korisno

U evropskoj javnosti je pojam “prevladavanja” prošlosti danas uglavnom vezan za države koje su nastale u toku, odnosno posle oružanih sukoba izazvanih raspadom Jugoslavije. Države nastale po principu “čistih” etničkih zajednica (uključujući i Bosnu i Hercegovinu, koja de jure to nije, ali de facto jeste) bi trebalo da u procesu integracije u Evropsku Uniju pokažu i dokažu da su sposobne da poštuju prava “manjina” koje su nekada bile konstitutivni deo bivše zajedničke države, te da imaju dovoljno kolektivnog razumevanja da ponesu i realizuju ideju nadnacionalnog društva.

Sa željom da što je pre moguće uđu u EU, koja jedina Balkanu sa njegovim kompleksnim istorijskim nasleđem može da obezbedi kakvu-takvu sigurnost, zemlje nastale na teritoriji bivše Jugoslavije punom parom “prevladavaju” prošlost i rade na “kulturi sećanja” angažujući mentore različitih istorijskih iskustvenih kompetencija. Najtraženiji su nemački mentori, obzirom da je Nemačka licencirala najuspešniju metodu kojom se strašna prošlost i kolektivna krivica može prevladati. Opšte je prihvaćena tvrdnja da je mračna prošlost nacizma u Nemačkoj prevladana, odnosno da je ona “prečišćena”.

To je jedan od dičnih mitova savremene Nemačke, koji nema pravog uporišta u faktičnom sledu događaja. U stvarnosti, suočavanje sa nacističkom prošlošću je bilo neuspešno: pojam “zakonskog neprava” koji je ukazivao na kriminalne strukture nacional-socijalističke države i nalagao njihovo sankcionisanje je u SR Nemačkoj bio neprihvaćen, delom sasvim odbacivan. Duhovna potka na koju se nacional-socijalistički sistem vrednosti nadovezao nije nikada bila demontirana, niti do kraja proučena, odnosno naučno i filozofski temeljno promišljena. Ovo deluje pomalo neverovatno imajući u vidu silu literature, medijski višedecenijsku sveprisutnost teme i stalni društveni diskurs u kome se nove generacije vaspitavaju. No, na pravo pitanje, nije nikada dat odgovor.

VERGANGENHEITSBEWÄLTIGUNG: Demonizovanje Hitlera i nacističkih zločinaca, njihovo kompletno “obezljuđivanje”, pomoglo je Nemačkoj da se politički, ekonomski i kulturno “resetuje”, ali nije dalo odgovor na nadnacionalno pitanje koje je zahtevalo razumevanje koje se moglo pronaći samo izvan granica nacionalne kolektivne krivice. Nemačka je bila kompletno i temeljno pobeđena, pobeđena kako nijedna druga nacija nikada u istoriji nije bila pobeđena. Kao pobeđena nacija Nemačka je odradila set mera koji su naložili pobednici i time stekla pravo da ponovo bude vodeća evropska nacija.

“Prevladavanje prošlosti” je nemačka reč “Vergangenheitsbewältigung” i niti jedan prevod na bilo koji svetski jezik zapravo ne odgovara pravom značenju tog pojma. Od ranih 50-ih prošlog veka ova reč je u nemačkom jeziku, ali bez jedinstvenog, jasnog i opšte prihvaćenog značenja; to je jedan šaren i privlačan pojam koji se puni najrazličitijim sadržajima. U početku je “prevladavanje prošlosti” u Nemačkoj značilo političko i moralno distanciranje od nacističkog režima i nacional-socijalističkog državnog i pravnog sistema. Konkretno je to značilo nameru Saveznika da denacifikuju nemačko društvo, da uklone iz javnog života vodeće ličnosti NSDAP-a (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei, Nacional-socijalistička nemačka radnička partija) i da umesto njih dovedu ličnosti koje su svoju demokratsku posvećenost dokazale i u “mračnim” vremenima.

Znači, “prevladavanje prošlosti” je u samom početku značilo “zamenu elita”. Provereni demokratski stručnjaci i političari su u zapadnim zonama (bivša Zapadna Nemačka) pripremili ustavno-pravni osnov druge nemačke demokratije. Nacional-socijalistička država neprava je pri tome služila kao negativna formula. Značilo je: potpuno odricanje od svake mogućnosti nastanka novog nacionalizma i militarizma, suštinsko negiranje rasizma i diktature, kao i ustavne garancije ljudskih prava. Pri tome ne bi trebalo zaboraviti da je veliki broj vojnika i službenika već 1948. vraćen iz internacije i ponovo uveden u radne procese nove demokratske Nemačke. Ovo se posebno odnosi na veliki broj pravnika koji su verno služili državi neprava, ali se sasvim dobro uklopili i u novu demokratsku državu, ciljano zasnovanu na negativnom pravnom otisku države iz koje su kao krivi bili internirani.

Najvažniji segment ovog procesa je bio pravno gonjenje nacističkih zločina. Sudski procesi nacističkim vođama su se u početku odvijali pred sudovima koje su bili organizovali pobednici rata. Pravno gledano, ovi vrlo diskutabilni procesi, a među najpoznatijima Nirnberški proces i proces Ajhmanu, u suštini su bili i jedini “pravi”, odnosno “smisleni” procesi na kojima je doista bilo suđeno kreatorima zločina i naredbodavcima. Pravno “prevladavanje” prošlosti su nemački sudovi stidljivo preuzeli tek 50-ih godina prošlog veka. Najeminentniji među njima, koji su izazvali najveću pažnju javnosti, su bili proces Ajnzacgrupama u Ulmu 1958. i veliki Aušvic proces 1963-1965. U ovim procesima nisu bili osuđeni uticajni zločinci koji su sedeli za pisaćim stolovima (Schreibtischtäter) i izdavali zločinačka naređenja, već po pravilu mali poslušnici koji su ubijali po logorima.

Krivično gonjenje nacističkih zločinaca koje se odvijalo sa velikom zadrškom, nalazilo je godinama političku podršku među pravničkom mrežom bliskom nacistima i konzervativnom političkom elitom sa idejom da se postigne zastarevanje postupaka, odnosno da se politički motivira njihova amnestija. Većina Bundestaga je, ipak, uvek uspevala da spreči zahteve ekstremno desnih političkih snaga za ukidanjem principa zastarevanja ubistva. Ono što nije uspela da spreči je rafinirano artikulisan predlog zakona koji je Ministarstvo pravde uputilo na glasanje Bundestagu 1978. da se optužnica protiv Hans Karla Filbingera, tada aktivnog premijera pokrajine Baden Virtenberg, koji je kao ratni sudija mornarice od 1943-1945. izricao i smrtne presude protiv protivnika Rajha, preinači u optužnicu za saučesništvo, a na kraju u najobičniji prekršaj.

 

 

DRUGA NEMAČKA KRIVICA: Prevladavanje prošlosti su Nemci bili shvatili kao cilj koji se mora određenim merama dostići: kao kada treba savladati određenu količinu papira na radnom stolu, pretrčati zadatu destinaciju – kada je posao obavljen, staza pretrčana, zadatak se smatra obavljenim, odnosno prošlost se smatra prevladanom, a krivica okajanom. Paralelno sa ovim “zadovoljavajućim” rezultatima u medijima i javnosti se mnogo više pominjala “neprevladana prošlost”, osećaj građana i intelektualaca je bio da se nacistička prošlost nije nimalo “raščistila” pošto se o njoj više ćutalo no što se o njoj govorilo i da su počinioci i njihova nema prateća masa ostali nesvesni nepravde i zločina u kome su učestvovali.

Javnost je počela da oseća do koje mere “neprevladana” prošlost utiče na “demokratsku” sadašnjost. Drugoj postavci Bundestaga, izabranoj 1953. pripadalo je 129 poslanika koji su bili članovi NSDAP-a. To je bila ta “neprevladana” prošlost o kojoj je Teodor Hojs, predsednik Nemačke, 1950-ih godina govorio, a koju je pisac Ralf Đordano nazvao “drugom nemačkom krivicom”.

Zločin nad evropskim Jevrejima je nemačkoj javnosti, to neverovatno zvuči, postao jasan i stvaran tek sa Aušvic procesima koji su se odvijali od 1963. sve do 1968. i zahvaljujući državnom tužiocu Fricu Baueru, socijaldemokrati i ličnom prijatelju Vili Branta. Ovi procesi su zapravo pokrenuli i tu lavinu studentskih protesta ’68. koja je pre svega tražila “suočavanje” sa prošlošću i kopala po roditeljskoj krivici. Tek je prva socijaldemokratska vlada na čelu sa Vili Brantom zaista okrenula novu stranicu nemačke istorije: istoričar Volfram Vete je ustvrdio da je Hitler tek sa Vili Brantom zaista izgubio rat.

Te decenije pune ozbiljnog žamora javnosti zainteresovane za odgovore na egzistencijalna pitanja koje je nacional-socijalizam postavio celokupnom čovečanstvu sa padom Berlinskog zida su utihnule. Ponovno ujedinjenje Nemačke i slom Istočnog bloka doneli su sa sobom na prvi pogled mnogo urgentnija pitanje savremenog sveta. Da sva ta pitanja imaju suštinske veze sa 20. vekom kakav je on bio, to je retko kome bilo palo na pamet. Privilegije sveprisutnog sećanja na Holokaust su potpuno potisle sva ostala iskustva negativne istorije nacionalsocijalizma.

Osnovni stav nemačke spoljne politike se sasvim promenio i to ni manje ni više nego pod kancelarskom palicom jednog socijaldemokrate, Gerta Šredera koji je bio mišljenja da bi porasle interese ujedinjene Nemačke, kao i njene međunarodne odgovornosti, trebalo i vojno definisati. Korak po korak je njegova vlada dovela na scenu vojne instrumente nemačke spoljne politike, kao što je to bilo u ratu protiv Jugoslavije 1999. i u Avganistanu 2002. (do danas). Učešće Nemačke u ratu na Kosovu je devizu “nikada više rat” predefinisalo u devizu “nikada više Aušvic” (podsećamo da je bilo mnogo više isto toliko jezivih logora).

 

KRIZA SOCIJALDEMOKRATIJE: Nešto kasnije je kancelar Šreder govorio o “detabuizaciji vojnih operacija” Bundesvera koji bi trebalo da se smatraju “novom normalnošću” ujedinjene Nemačke koja je “prevladala” svoju prošlost. Nemačka javnost je i tada, kao i sada ostala sumnjičava prema ovim tendencijama novih socijaldemokrata. Kriza današnje nemačke socijaldemokratije, o kojoj počinje konačno da se i otvoreno govori, ima i te kako veze sa ovim rezom u posleratnoj nemačkoj istoriji. Početkom spora istoričara, 1986. Ernst Nolte, čuveni nemački istoričar, zavapio je da je neprestana diskusija o nacionalsocijalizmu zapravo “prošlost koja ne želi da prođe” dajući time oduška čežnji Nemaca da zaborave. To pokazuje jedno suštinsko nerazumevanje procesa “suočavanja” sa prošlošću.

Gustav Radbruh, veliki nemački filozof prava, socijaldemokrata, ministar pravde u Vajmarskoj Republici i protivnik nacionalsocijalizma, odmah posle Drugog svetskog rata 1946. Kreirao je formulu (čuvenu Radbruhovsku formulu) po kojoj se zakonsko nepravo može prevladati samo nadzakonskom pravdom. Za Radbruha je pravo imalo suštinsku sponu sa sistemom vrednosti, a ideja pravde, koja je naseljena u oblasti kulture i time spona između prirode i ideala, imala je biti merilo realnosti. Znači, reč je o imperativu razumevanja onog što se zbilo. Iz tog razumevanja se onda formulišu moralni imperativi koji uređuju nadzakonski svemir.

“Prevladavanje” prošlosti, odnosno “suočavanje” sa prošlošću je, zapravo, nepresušni izvor merila onoga što je dobro i pravedno, što je poželjno i korisno. Današnja socijaldemokratija pokazuje svoje ozbiljne nedostatke zato što se upustila u ludu trku za osvajanje vlasti. Demokratija nije “vladavina” većine, već živa i glasna diskusija različitih mišljenja i stavova. Onaj ko je na vlasti mora razumeti svoj zadatak za čije ispunjenje ima ograničen mandat. Mnogo je bitnije ispuniti zadatak nego ostati na vlasti. Isto tako je mnogo bitnije razumeti istoriju nego je prevladati. Prošlost ne treba da prođe, ona bi trebalo da bude u stalnom dijalogu sa sadašnjošću kako bi se mogao zadovoljiti prirodni imperativ razvoja.

 

Obeštećenje svima tek od 2000.

U “prevladavanje” prošlosti se računa i politika obeštećenja žrtava nacizma (Jevreja, ratnih udovica, izbeglica i prognanih sa Istoka, pripadnika pokreta otpora) kao i tzv. “politika okajanja” prema državi Izrael za koju je kancelar Adenauer govorio da je moralna obaveza Nemačke. Ovde se mora pomenuti da su milioni “prisilnih radnika” (de facto robova), Sinti i Roma, homoseksualaca i prisilno sterilisanih, kao i žrtava nacističke “pravde”, u prvom momentu bili isključeni iz procesa obeštećenja žrtava. Nemačka industrija i Bundestag su se tek pola veka posle Drugog svetskog rata, i to pod pritiskom međunarodne zajednice, odlučili da obeštete prisilne radnike. Zakon o obeštećenju nekadašnjih prisilnih radnika u Trećem Rajhu usvojen je u Bundestagu tek 2000.

 

Ajnzacgrupe

Ajnzacgrupe (Einsatzgruppen), operativne grupe bile su specijalne jedinice koje su operisale na zaposednutim teritorijama i čija je uloga bila da terorišu mesno stanovništvo, da likvidiraju neželjene ljude, rasno progonjene, i odstrane potencijalnu opoziciju. Iz administrativnog pogleda bile su potčinjene RSHA(Reichssicherheitshauptamt) Glavnoj upravi sigurnosti Rajha u Berlinupod vođstvom Rajnharda Hajdriha,a kasnije Ernsta Kaltenbrunera.

autor: Jelena Volić Helbuš izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
credi agricole
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw