08.05.2017 Beograd

VideoŽivot kakav deci priliči

Život kakav deci priliči
Braća J. i D. odrastaju u porodici Čanović u predgrađu Beograda. Tu su našli mir, razumevanje, ljubav i sigurnost. Bojana Milovanović je razgovarala sa dečacima i njihovom hraniteljskom porodicom

Junaci naše priče su braća J. i D., đaci trećeg i četvrtog razreda osnovne škole, jedan je odličan, a drugi vrlo dobar đak. Dečaci baš kao i svi njihovi vršnjaci, ali sa mnogo više životnog iskustva i životne borbe. Do pre dve godine rasli su u nekim drugim okolnostima, uz neizvesnost, bez prave roditeljske brige i podrške. Danas imaju sigurnost, porodicu – hraniteljsku porodicu koja pruža ono što biološka nije mogla. O njima brine porodica Čanović, a kuća s velikim dvorištem u predgrađu Beograda sada je pravo utočište. Dečaci nasmejani i spokojni, grle svoje hranitelje. Kažu da im baš ništa ne fali i da ništa ne bi menjali.

Porodica Čanović, na čelu sa Dubravkom i Zvonkom, očigledno je zadobila njihovo poverenje, koje su izgubili u odrasle, u one koji bi trebalo da ih štite. Atmosfera prava porodična, gosti se dočekuju uz kafu koju kuva mlađi brat D. “Teta Dubravka, čini mi se da voda vri, pojavili su se oni mali balončići”. “A na koliko stepeni voda vri ?” “Na sto stepeni”, ponosno pokazuje svoje zvanje.

 

VELIKA PORODICA: Dečaci kažu da im je kod Čanovića mnogo bolje nego ranije, doživljavaju ih kao svoju porodicu, s njima dele uspehe i probleme. Čanoviće nismo upoznali u punom sastavu. Pored kapitena ove ekipe Dubravke i Zvonka i dvojice dečaka koji su naknadno postali deo tima, tu je bio i sin Strahinja, osamnaestogodišnji đak Veterinarske škole. Opravdano su bile odsutne dvadesetšestogodišnja Miljana, koja živi u Austriji, i dvadesetdvogodišnja Danica, studentkinja završne godine beogradskog Fakulteta političkih nauka. Čanovićima život nije bio uvek naklonjen, morali su da napuste svoj dom na Kosovu. Ipak, uspeli su da počnu novi život. Dubravka (51) je inženjer agronomije, a Zvonko (63) ekonomista, sada se bave uzgajanjem pečuraka.

Pre dve godine pridružili su im se D. i J., koji sada žive život kakav priliči deci, život u kojem neko brine o njima. Kažu da im je najlepše kada se igraju sa drugarima i kada su za računarom. Baš kao sva deca, imaju svoje želje i snove. Mlađi D. želi da postane kuvar i da trenira neki ples, a stariji J. preferira rukomet.

Mlađi se hvali kako zna da umesi običnu pogaču, ružu pogaču, razne kolače, na primer kuglof. Voli da pravi i milkšejk. Već ima poslovne planove i ime restorana koji bi želeo da otvori: “Pronađite unutrašnji mir”.

Obojica kažu da im je škola na prvom mestu. Mlađem bratu od školskih predmeta najbolje ide matematika, dok starijem, onom manje pričljivom, leži nemački jezik.

Trud koji je porodica uložila u njih očigledno se isplatio, primetan je napredak u školi, stižu i pohvale učiteljice.

Da se bave hraniteljstvom Čanovići su odlučili 2013, a kada su ljudima iz svoje okoline saopštili tu odluku nisu uvek nailazili na odobravanje i razumevanje.

“Mislim da kod nas u Srbiji hraniteljstvo nije dovoljno prihvaćeno, ljudi umeju da zaziru od toga. Često se misli da se time bavi samo neko ko mora, ko će od toga imati neku korist. Kada smo mi rešili da uzmemo decu, govorili su nam – pa da li ste vi normalni, pa šta će vam to, vi imate privatan biznis. Nije lak posao, nije jednostavan, ali zadovoljstvo je kada vidite napredak kod dece, kada ide uzlaznom linijom, kada pomislite da će to jednoga dana biti odrasli ljudi kojima ste vi pomogli da stanu na svoje noge”, kažu gotovo uglas Dubravka i Zvonko.

Nisu se pokajali zbog svoje odluke.

“Mnogo ulažem u njih, plašila sam se nemilosrdnosti dece u školi. Ipak, oni su sada apsolutno i krajnje ravnopravno prihvaćeni”, ponosna je Dubravka.
Za stolom se prepričavaju i porodični biseri, neuzvraćena zaljubljivanja, “muke” kroz koje prolaze kao i svi njihovi vršnjaci.

“I vi me pitate da li se kajem, pa da nije njih sada se ne bih toliko smejala i radovala. Samo bih sedela, gledala filmove ili čitala. Život je uz njih mnogo ispunjeniji. Bila sam uplašena hoću li ja to sve uspeti da iznesem. Mnogo je moralo da se radi i uči s njima”, opisuje Dubravka prve dane sa dečacima i svoje prve strahove.

Kaže da veliku pomoć ima i u ćerki Danici, koja “ume s njima i mnogo toga ih je naučila”.

DECA VELIKOG ISKUSTVA: Brojne su prepreke, ali upornost i podsticaj su najbolje rešenje. Stariji J. je sumnjao u sebe, mislio je da nekim znanjima nikada neće ovladati. Ipak, uz podršku, dokazao je i sebi i drugima da može.

“Ja s njima nikada ne razgovaram kao sa malom decom nego kao sa odraslim ljudima jer njihova priča je priča odrasle osobe. Oni imaju iskustva koja prevazilaze iskustva odrasle osobe”, objašnjava Dubravka svoj pristup.
Prvi put je odlučila da se bavi hraniteljstvom kada su deca odrasla, pa joj je “kuća postala pomalo prazna”. Odluka je ipak postignuta uz dogovor i pristanak cele porodice.

“Deci je bolje u hraniteljskoj porodici nego u domu, u instituciji. Dom, to je masa, u hraniteljskoj porodici je bliskost, to je porodica”, objašnjava Zvonko svoje razloge za bavljenje hraniteljstvom.

Smatra da je najbitnije pružiti šansu deci koja odrastaju bez roditeljskog staranja, pa predlaže i posebna zakonska rešenja koja bi im omogućila olakšice u zapošljavanju.

“Opet će biti u problemu ako ne budu mogli da se zaposle. Mi imamo obavezu prema njima, nisu oni krivi zbog okolnosti koje im je život nametnuo”, smatra Zvonko.

U odgajanje nisu uključeni samo hranitelji, to je posao koji okupira i utiče na sve članove porodice. Dubravkin i Zvonkov sin Strahinja ozbiljno shvata svoju ulogu starijeg brata.

“Mogli bi da ne ostaju budni do kasno uveče pošto je moja soba odmah pored njihove. Ipak, dobri su, slušaju . Kada ih zamolim, uvek hoće da pomognu. Očinsku figuru vide u Zvonku, ja sam tu kao stariji brat. U hraniteljstvu sve zavisi koliko od dece toliko i od samih hranitelja”, priča nam o svojim utiscima i iskustvima. Na pitanje da li bi se, podstaknut primerom svojih roditelja, i sam bavio hraniteljstvom, odgovara: “To je mnogo zahtevan posao, posao od 24 sata, ali kada bih imao vremena i uslova, što da ne”.

Pre dvojice dečaka, u domu porodice Čanović bila je i A., tada učenica završne godine srednje škole.

“Od nje sam čula: Ja sada prvi put kod tebe osećam šta je ljubav”, tako je opisuje Dubravka. Posle mnogo tegoba, razgovora i sticanja poverenja u svet oko sebe, A. je sada udata, čeka bebu i živi nedaleko od Čanovića. “Vidite kakve je probleme ona imala, a uspela je da izraste u dobru i vrednu osobu. Toliko je bila van doma, nije imao ko da je vaspitava, a devojka za primer”, poruka je koju i Zvonko šalje svoj deci.

Međunarodne organizacije svedoče da je Srbija regionalni lider kada je reč o razvoju hraniteljstva. O značaju i prednostima hraniteljstva u odnosu na institucionalno zbrinjavanje i tome koliko nam još hraniteljskih porodica treba kako bi sva deca bez roditeljskog staranja imala najbolju moguću brigu, govori psihološkinja u Centru za porodični smeštaj i usvojenje Beograd Svetlana Milenković.

 

Pogledajte intervju --->>>

Play

 

Tekst je deo projekta “Hraniteljstvo – siguran put do doma” koji se sufinansira sredstvima Grada Beograda

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw