Izborni sistem treba menjati

Vrlo lako može da se dogodi da se najnoviji pokušaj sindikata da utiču na odluke koje donose političari završi nekom nagodbom. Stranke misle da sindikati mogu da privuku neke glasove, a odnos snaga na političkoj sceni takav je da je svaki glas veoma važan, kaže direktor CESID-a Marko Blagojević.

Imaju li sindikati uopšte kapacitet za ulazak u politiku kroz izborni proces?

Neki sindikati imaju politički kapacitet, ali on je u svakom slučaju ograničen. Nije dovoljan za samostalan nastup, ali je dovoljan da sindikat bude dobar „začin“ za neku predizbornu koaliciju. Iz tog njihovog novog strateškog opredeljenja da uđu u politiku koristi mogu da imaju samo političke partije kojima se oni pridruže i poneki čovek iz tog sindikata. Jer, u trenutku kada izađu na izbore prestaće da budu sindikati i postaće neka vrsta političke partije.

Sindikat, po pravilu, za prava radnika treba da se bori bez obzira na to ko je na vlasti. Samo kroz pritisak na vlast ili kroz saradnju s vlašću, ako takva opcija uopšte postoji, sindikati mogu da se izbore za prava radnika.

Da li su sindikati, nudeći se političkim strankama, izašli na neku vrstu političke berze na kojoj se trguje glasovima?

Normalno je da su se bacili na berzu, pa ko kupi – kupi. Neobično je njihovo opredeljenje da se odreknu sindikata i postanu politička partija ili deo neke političke partije. Kada to postanu, normalno je da će težiti da naprave što bolji aranžman.

Koje političke partije oni „gađaju“?

Težiće aranžmanu s nekom partijom koja je u dovoljnoj meri popularna da pređe cenzus, a svaka koja to učini kandidat je za partnera u budućoj koaliciji jer će se, izvesno je, praviti koalicione vlade više partija. Neće biti lako sastaviti vladu ko god da bude u poziciji da je sastavlja i stranke to odavno znaju.

Da li je moguće preciznije definisati podršku koju partije u biračkom telu mogu da imaju od saveza sa organizacijama poput sindikata?

Za prelazak cenzusa od pet odsto potrebno je oko 200.000 glasova. „Cena“ svakog narednog poslaničkog mesta je oko 15.000 glasova, što znači da podrška onima koji se nude da povećaju broj mandata neke koalicije ili partije ne mora da bude naročito velika.

Dakle, činjenica je da su i drugi subjekti postali svesni potencijalnih mogućnosti koje takva situacija nudi, a partije su postale svesne koristi koje mogu da imaju čak i iz saradnje s nekima koji nisu naročito jaki. Sad imamo nagoveštaje da će se s naprednjacima povezivati udruženja invalida, izbeglica i slično. Utisak je da partije smatraju da među kandidatima za predizborne koalicije ne postoje oni koje treba odbaciti zato što su mali.

Da li je to povezano sa izbornim sistemom?

Izborni sistem kakav u Srbiji imamo poslanike neraskidivo vezuje za stranke, a ne za birače.

Ne mislim da je to dobro. Da je sistem drugačiji pravili bi se i aranžmani drugačiji od onih kojima sindikati i partije sada teže. Bilo bi veoma važno da se krene ka promeni izbornog sistema, i to na način koji je već definisan Nacrtom zakona o izboru narodnih poslanika. Taj dokument je uradilo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ali nikada nije stigao do Vlade Srbije. Zakon predviđa da birači direktno glasaju za kandidate koje poznaju i koji treba da budu predstavnici određene izborne jedinice, a ne za liste koje su pod kontrolom stranaka.