Zahtev za izvinjenje upućen iz Socijalističke partije Srbije DOS-u može se nekom učiniti kao gest cinika. Zapravo, to je groteskna poruka da su se srpska spoljna i unutrašnja politika vratile na pozicije miloševićevske Srbije. Tužno i žalosno za sve one koji su verovali u uspostavljanje demokratskog društva socijalne pravde. Svuda, u službama bezbednosti, diplomatiji, ekonomiji ostali su ljudi koji su se opirali promenama. Oni za koje smo verovali da su propali političari odbačeni na margine društva ponovo u svojim rukama drže glavne poluge vlasti.
Možda se to moglo slutiti još neposredno posle petooktobarskih događaja. Izostala je lustracija, a kolebljiva dosovska vlast izašla je u susret konzervativnim snagama srpskog društva. U školski sistem uvedena je veronauka, a za državnu himnu proglašena je “Bože pravde”, anahrona i vremenu u kojem živimo neprimerena himna. U himni se petnaest puta spominje reč “srpski” – “srpske zemlje”, “srpska slava”, “srpska blistava grana”, “srpska braća”, “srpsko vedro čelo” itd., a nijednom rečju zajedništvo, zajednička domovina.
Problematična uloga Crkve u vreme raspada Jugoslavije ostala je tabu tema. Crkveni verodostojnici Pahomije i Kačavenda, na čiji račun stižu mnoge teške optužbe, nedodirljivi su. Nema distanciranja od rasizma, antievropeizma i antisemitizma svetog Nikolaja Velimirovića.
U okrilju Crkve, a uz znanje, pa i uz pokroviteljstvo tajnih i javnih službi bezbednosti, nastale su razne ekstremno nacionalističke grupe koje danas imaju podzeman, ali nikako zanemarljiv uticaj. Setimo se paljenja ambasada, džamija, izazivanja nereda na ulicama gradova, navijačkog huliganstva koje prevazilazi pripadnost određenim klubovima. “Navijači” su postali udarna pesnica ekstremne klerikalne desnice i određenih bezbednosnih službi. Izražavaju otvoreno divljenje haškim optuženicima Mladiću i Karadžiću, uz obavezno vređanje srebreničkih žrtava.
Srpski političari iz vremena Miloševića, kao ni ovi sadašnji, ne mogu da shvate jednu važnu i osnovnu istinu – gotovo jedna trećina stanovnika Srbije nisu etnički Srbi. Ono što bi za Srbiju trebalo da bude njena privilegija, multietničnost, postalo je njen usud. Odnosi sa susedima su loši, jednako sa Crnom Gorom, kao i sa Bosnom, Hrvatskom, Makedonijom. Da ne govorimo o Kosovu.
U mnogim manifestacijama spoljne i unutrašnje politike prepoznajemo miloševićevski model ponašanja i odlučivanja. Odgovornost za ovakvu situaciju u velikoj meri nosi Demokratska stranka. Prihvatila je neprimerenu koaliciju u kojoj podleže raznovrsnim ucenama koalicionih partnera. Važni resori unutrašnje politike, obrazovanja, infrastrukture, prepušteni su socijalistima. Nedavni događaji oko smene upravnika Narodne biblioteke pokazuju zastrašujuću tendenciju, nameru političkih partija da pod svoju kontrolu stave i kulturu kao i slobodno mišljenje.
Ako nisi lojalan vladajućim partijama, njihovim vođama koji su sebe proglasili vlasnicima države, ne možeš biti ni u jednoj javnoj ili državnoj službi, to je upozorenje koje stiže sa samog državnog vrha.
Javno mnjenje koje bi moralo odlučno reagovati na ovakve postupke vlasti jedva da postoji. Mediji su u najvećoj meri takođe pod kontrolom. Zaista sumorna slika. Predstojeći izbori, bilo ko da pobedi, neće doneti nikakve suštinske promene. Srbija je u ćorsokaku. Preostaje nam da verujemo u čudo koje nas može izbaviti iz ove kaljuge. Za nevolje u kojima se nalazimo niko spolja nije kriv. Krivica je naša, samo naša.
Posle svega, ko kome treba da se izvinjava? Ako ćemo pravo to treba da učini Demokratska stranka onima koji su joj dali glasove verujući da je to stranka promena i raskida sa sumornom prošlošću.