Isticanje kandidature Srbije za mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN pokušaj je kapitalizacije politike koju je Srbija minulih godina vodila prema zemljama koje su joj pomogle da se na međunarodnom planu bori protiv učvršćivanja nezavisnosti Kosova, kaže Aleksandra Joksimović, direktorka Centra za spoljnu politiku.
Koje su to zemlje i na koji način Srbija može da iskoristi njihovu podršku?
To su zemlje čije je pozicije Srbija podržavala u međunarodnim institucijama i koje su podržavale srpsku poziciju u vezi sa Kosovom. Među njima su svakako nesvrstane zemlje. Srbija računa s tim da će one u Generalnoj skupštini UN glasati za njenu kandidaturu.
Mislite li da je realno da kandidatura bude izglasana?
Ukoliko Srbija prođe predviđenu proceduru i nađe se na glasanju u Generalnoj skupštini, ima šanse da dobije mesto predsedavajućeg. To ne bi bilo prvi put da neka zemlja regiona dobija to mesto. Makedonija je imala predsedavajućeg Srđana Kerima. Takmac joj je takođe bila Litvanija koja je odustala. Mislim, inače, da je mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN vrhunac na međunarodnom planu do kojeg može da stigne jedna zemlja veličine i snage Srbije.
Da li onda „osvajanje“ mesta predsedavajućeg treba da bude srpski spoljnopolitički prioritet?
Mesto predsedavajućeg Generalne skupštine nešto je na šta ne treba da gledamo kritički, dobro je za zemlju poput Srbije da ga dobije. Ali, ako govorimo o spoljnopolitičkim prioritetima smatram da je za Srbiju to svakako Evropska unija. Imajući u vidu naše probleme u odnosima sa članicama EU, postavlja se pitanje da li imamo kapaciteta da širimo mrežu delovanja u različitim pravcima na međunarodnom planu.
Može li takav pristup da oteža evrointegracije Srbije?
Nisam sigurna da je za EU od prioritetnog značaja da li ćemo mi dobiti mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN ili ne. Činjenica da se zemlja koja je članica EU takođe kandidovala onemogućava članice EU da podrže Srbiju, ali mi se čini da se to ne doživljava kao veliki problem. Veliki problem je, međutim, suprotstavljanje Srbije pojedinim rezolucijama koje je podržala EU, poput rezolucije o Iranu. Problem je i delovanje Srbije mimo stavova EU u drugim međunarodnim organizacijama, poput OEBS-a. Ukratko, postoji neusaglašenost sa stavovima EU u međunarodnim organizacijama.
Ima li Srbija iole jasnu i razrađenu spoljnopolitičku strategiju?
Srbija nema usvojen strateški dokument o spoljnoj politici. Postojao je od 2000. do danas jedan ekspoze ministra Gorana Svilanovića, a potom i ministra Vuka Draškovića u Skupštini Srbije. Ta dva ekspozea bila su prilično precizna i imala su elemente spoljnopolitičke strategije. Otkako je Srbija postala samostalna država nije donesen nikakav strateški dokument vezan za spoljnu politiku, nego smo imali poruke koje su zvaničnici slali. Te poruke veoma često nisu bile u potpunosti jasne i usaglašene.
Kako će se stvari odvijati sada kada je Srbija napravila novi korak ka evrointegracijama?
U ovom trenutku Srbija je doživela jedan značajan uspeh. Skeptici ce reći da to nije dovoljno i da dobijanje statusa kandidata dolazi prekasno. Ali, ja više volim da kažem da je čaša polupuna, a ne poluprazna. Za Srbiju je, bez obzira na otežane okolnosti izuzetno značajno što je status dobila. Ovo daje smernicu za strateško opredeljenje svakoj vladi koja bude izabrana na sledećem izborima.
Bilo bi, naravno, važno da se donese strateški spoljnopolitički dokument koji bi otklonio dileme sa kojima se suočavamo. Evropski pokret je napravio dokument koji je sačinjavao tri različite platforme, ali na žalost do uobličavanje i usvajanja strategije nije došlo.
Da li je na srpskoj političkoj sceni uopšte moguće postići saglasnost o strategiji koje bi se svi držali?
Čini mi se da ne postoji saglasje oko svih elemenata, a naročito kada su u pitanju bezbedonosni okviri funkcionisanja Srbije, odnosno članstvo u NATO. Mislim da je to ključni kamen spoticanja.
Na samom početku funkcionisanja sadašnje proevropske vlade njen veliki uspeh je bio što je napravila društveni konsenzus u vezi sa evrointegracijama na nivou političkih elita. Taj front okrenut ka Evropi se proširio. Ali, usled različitih teškoća u pregovorima sa EU, taj široki konsenzus je počeo da se osipa i u političkim elitama i u građanstvu. Danas već imamo potpuno jasno deklarisane stranke protiv evrointegracija, SRS i DSS, koja je učestvovala u vlasti. Jedna stranka koja je bila za evropski put sada se, dakle, okrenula suprotno.