Dijalog sa Prištinom, četiri godine posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008, Srbija vodi pod znatno nepovoljnijim okolnostima nego da su pregovori o takozvanim tehničkim pitanjima vođeni pre 2008. Srbija bi s druge strane pregovaračkog stola imala Unmik. Nezaobilazna je činjenica da broj država koje priznaju Kosovo raste. Uspostavljanje državnog poretka na Kosovu u punom je zamahu, uz punu podršku moćnih međunarodnih faktora, sponzora kosovske državnosti, kaže bivši ambasador u UN Pavle Jevremović.
Eventualna nova međunarodna konferencija za Srbiju, dakle, ne bi bila lak zalogaj?
Priština je danas težak i spolja sve manje kontrolisan pregovarač. U poređenju s nagomilanim „decenijskim” problemima, započeti dijalog je tek skromni početak. Za pregovaračke strane, posebno za Srbiju, traženje nekog novog formata za pregovore preuranjeno je i nerealno. Isto važi i za ideje o nekakvoj međunarodnoj konferenciji.
Mogu li predlozi koje je ponudio predsednik Srbije Boris Tadić da se odraze i na Rezoluciju 1244?
Koliko je u javnosti poznato predsednik Tadić nije govorio o prepoznatljivom novom modelu pregovora. Odredio je četiri oblasti za koje je rekao da treba da budu nađena rešenja kroz nastavak pregovora: zaštita srpskih kulturnih dobara, na prvom mestu manastira, garancije za Srbe južno od Ibra, rešenja za imovinu države i građana i pitanje severa Kosova. Zavisno od konkretnog sadržaja sporazuma iz sve četiri oblasti, naročito definicije pregovaračkih strana, kao i od toga ko treba da garantuje sprovođenje dogovorenog, videće se da li će oni dezavuisati, gurnuti u stranu Rezoluciju 1244. Za sada postojanje Rezolucije 1244 nije prepreka pregovaračkom procesu i za Srbiju je od vitalnog značaja da ova rezolucija ostane takva kakva je.
Može li Beograd još dugo izdržati u odbrani Rezolucije 1244?
Opstanak Rezolucije 1244 s formalne strane zavisi od Saveta bezbednosti, gde je Ruska Federacija, stalna članica s pravom veta, garant i nepremostiva prepreka za bilo kakvu promenu. Za sada nema naznaka da bi se nešto promenilo. Suviše je veliki rizik, ne samo za Srbiju, da se ide na neki novi dogovor ili, još gore, odmeravanje snaga u Savetu bezbednosti. U postojećim okolnostima niko razuman u Beogradu, pogotovu ako je u vlasti, ne bi trebalo ovim da se zanosi.
Britanski ambasador se pozitivno izjasnio o Tadićevoj inicijativi. Da li to znači da ima ozbiljnih izgleda da bude prihvaćena? Hoće li se drugi na Zapadu protiviti?
Predlozi predsednika Tadića izneti su u opštim kategorijama i odnose se na oblasti o kojima je odavno trebalo da se razgovara. Ako se ovi predlozi već nazivaju inicijativom, to može da bude naznaka da će Srbija nastojati da bude kreativna i dovoljno fleksibilna da se dođe do vidljivih rezultata. Za ovakav pristup Srbija nailazi na nepodeljenu podršku ne samo na Zapadu, već i kod znatno šireg kruga međunarodnih sagovornika. U svakom slučaju, ovaj iskorak je veliki napredak u poređenju sa dosadašnjim zaklinjanjem, čak i onda kada to niko i ne traži, da Srbija nikada neće priznati Kosovo. Samoprozivanje Srbije oko Kosova, sa dodatkom Kosova nasuprot EU, kada to od Srbije niko eksplicitno ne traži, postalo je deo svakodnevice u Srbiji, sa vidljivo destruktivnim posledicama. Rešenje statusa Kosova je po svim parametrima u nekoj daljoj budućnosti i nema potrebe zbunjivati javnost njegovim stalnim guranjem u prvi plan. Odgovor je u jasno definisanoj, na prepoznatljivim principima, spoljnoj i u jednakoj meri unutrašnjoj politici. Od propagandne magle oko Kosova, odsustva volje da se uđe u odgovoran i produktivan dijalog na strani i kod kuće, Srbija može samo da ima štete.
Stiče se utisak da je Srbija ušla u tekuće pregovore bez potrebnih priprema i razrađene strategije. Ako je pitanje Kosova i Metohije za Srbiju „pitanje svih pitanja,” nedopustivo je da Narodna skupština bude marginalizovana što se tiče sadržaja i toka pregovora. Odgovornost je na vladajućoj koaliciji, ali i na opoziciji. Minimum nekog konsenzusa preko je potreban. Ostaje nejasno s kojim mandatom i s kojim se ciljevima seda za pregovarački sto, kao što nije sasvim jasno ni šta je do sada dogovoreno. Od pregovora sa Prištinom ne mogu se očekivati brzi i spektakularni rezultati. Želja da se ispune zahtevi, Briselu ili nekom drugom data obećanja, nikome nije od koristi, najmanje Srbiji. Improvizacije neizbežno postaju detonator novih nereda i konfrontacija. Aktuelna situacija na Kosovu dovoljno je upozoravajuća.
Koji su uslovi za prihvatanje inicijative i organizovanje međunarodne konferencije, šta Beograd prethodno treba da uradi?
Međunarodne konferencije se po pravilu sazivaju ili po hitnom postupku ako treba da zaustave ili spreče neki po mir opasan konflikt, ili da na drugom kraju skale ozvaniče neki dogovor dve ili više zemalja oko trajnog regulisanja njihovih odnosa i međunarodno-pravnog sankcionisanja novonastalog stanja. Konferencijama ove druge kategorije, da bi bile uspešne, prethode dugi i složeni pregovori, uz uzajamne ustupke i prilagođavanja i obavezno obimni stručni poslovi. Pretpostavka je da bi konferencija o Kosovu bila u ovoj kategoriji, što drugim rečima znači da nema ni elementarnih uslova za njeno održavanje u bližoj, a verovatno i u daljoj budućnosti. Zagovaranje konferencije od strane Srbije u sadašnjim uslovima bio bi riskantan i nerealan potez. Bez pratećeg, pripremnog dijaloga sa glavnim međunarodnim akterima oko Kosova, njihove podrške za dogovore Beograda i Prištine, koji se tek očekuju i za koje se ne može sa sigurnošću reći kakvi će biti i da li će uopšte biti postignuti, Srbija ne može da se nada povoljnom ishodu. Da bi se ova situacija koliko-toliko izmenila u prilog Srbije potreban je temeljno drugačiji pristup, za šta na našoj strani nema ni tehničkih, ni organizacionih, a ni političkih uslova.