Poslednji dani tekuće godine jesu vreme za dodeljivanje (i licitaciju za pobednike) najvećih domaćih književnih nagrada. Dragan Velikić je u razmaku od nekoliko dana uspeo da dobije dve značajne: Kočićevo pero i Vitalovu nagradu za svoj roman “Islednik” objavljen u izdanju Lagune. U ovom, po mnogima magnum opus delu, Velikić se bavi “svojim” temama koje su postale deo njegovog narativnog stilskog prosedea – intimnim sećanjima, gradovima, porodičnom istorijom – u fragmentarnoj, gotovo strukturi snoviđenja i reminiscencije ne samo na sudbinu jednog čoveka, već i prostora Balkana i srednje Evrope koja se prelama kroz lik osobe ključne za definisanje svakog ljudskog bića – majke. Upravo zbog ovoga mnogi kritičari smatraju “Islednika” najboljim Velikićevim romanom. U danima pred novogodišnje praznike je bila prava mala umetnost naći vremena za razgovor između ceremonije dodela dve nagrade u tri dana i praznika, te je materijalni dokaz uspeha organizacije vremena sem ovog kompletnog razgovora upravo pitanje nagrada. A Dragan je, iako dobitnik najvećih srpskih književnih nagrada, imao veoma interesantan pogled na uticaj istih na rad i delo pisca.
U nekoliko dana ste dobili dve velike književne nagrade za roman “Islednik”: Kočićevo pero i Vitalovu nagradu. Kurt Vonegat, veliki američki pisac, rekao je da je humanista i da je, shodno tome, živeo pošteno ne očekujući ni nagrade ni pokude pošto premine. Kako gledate na ove dve nagrade? Dobili ste maltene skoro sve velike nagrade za književnost u Srbiji?
I Vitalova, i Nagrada Kočićevo pero jesu nagrade s težinom. Dovoljno je samo baciti pogled na listu dosadašnjih laureata. Nagrade su dobrodošle jer skreću pažnju na nagrađenu knjigu, ali nisam ja nikakav pretplatnik na nagrade. Od 1988. godine, kada je objavljen moj prvi roman “Via Pula” za koji sam dobio Nagradu Miloš Crnjanski, pa do “Ruskog prozora” objavljenog 2007. godine, koji je ovenčan NIN-ovom nagradom, prošlo je dvadeset godina. U tom periodu objavio sam šest romana i četiri knjige eseja i nijedna moja knjiga nije nagrađena, iako su te knjige prevedene na petnaest jezika. E, vidite, u Srbiji je tokom te dve decenije, kada sam se ja kao pisac formirao, dodeljeno oko 5.000 književnih nagrada i sve su me zaobišle. To se činjenice. Naravno da je razlog bio politički, jer se nisam libio da govorim o onome što se tada u Srbiji dešavalo. Dakle, da sumiram, nagrade mene nisu formirale. Ja sam radio na sebi ne obazirući se na sve te nagrade koje su dodeljivane mnogim danas zaboravljenim piscima i knjigama.
Vaš roman “Islednik” ima naslov koji sugeriše na neku vrstu političke ili društvene reminiscencije na prošla vremena. Roman jeste neka vrsta reminiscencije, ali one koju bi svaki misleći homo sapiens trebalo da uradi?
Ono što me kao čitaoca, pa i kao pisca zanima nije samo priča – ona se podrazumeva – već potreba da sagledam jedno vreme, da proširim vidno polje, da osetim dah nekih minulih svakodnevica, da sagledam kontekst u kojem su se te svakodnevice odvijale. U tome i jeste magija književnosti, što su nam teritorije tih svakodnevica uvek dostupne. Kad god poželim mogu da prošetam berlinskim ulicama iz romana Alfreda Deblina “Berlin Aleksandarplac”, ili Džojsovim Dablinom jednog junskog četvrtka 1904. godine, Londonom iz vremena posle Drugog svetskog rata kada je u tom gradu živeo Miloš Crnjanski. To vreme je zauvek oročeno u “Romanu o Londonu”.
“Islednik” je veoma jak, ali i veoma dvosmislen naslov. Šta ste želeli da isledite?
“Islednik” je jedno veliko istraživanje sećanja. U tom sećanju su moji roditelji, preci, gradovi i države u kojima sam živeo. Nema umetničkog dela bez nadogradnje. Da nije tako, svaka ispovest bi bila književnost. Moja životna priča sama po sebi uopšte nije važna ukoliko se u njoj sam čitalac ne prepozna, ukoliko se s njom ne identifikuje. A da bi se to dogodilo valja preći dug put od životno istinitog do umetnički istinitog. Ukratko, nije svaka priča književno relevantna. Ipak, samo književno relevantna priča ima moć da se upiše kao iskustvo čitaoca. Duboko verujem da je iskustvo stečeno kroz umetnost upotrebljivo u životu.
Centralna tema romana je smrt majke i uticaj tog događaja na stanje i život glavnog junaka. Koliko se pisac može otkloniti od svog privatnog života? Ili je on, sa druge strane, osnov za kvalitetnu književnost?
Porodično nasleđe ne biramo, to je pitanje genetike. Međutim, važno je suočavanje sa samim sobom, bez toga smo statisti u vlastitom životu. U “Isledniku” pratim život moje majke od detinjstva pa do smrti, ali to je samo okvir u kojem su sudbine drugih. Kroz roman defiluju migranti dvadesetog stoleća. Priča počinje u vreme Prvog svetskog rata, govori o velikom požaru u Solunu 1917. godine, prati nekoliko životnih sudbina koje će se u jednom času ukrstiti. Prisutna je i priča o porodici Hiterot, nekadašnjim vlasnicima Crvenog otoka pored Rovinja, i njihovom tragičnom kraju. Ali, pre svega tu je Pula druge polovine dvadesetog veka. Pišem i o pogibiji mog strica, komandanta Sićevačkog partizanskog odreda. Dakle, dovodim u vezu naizgled potpuno zasebne priče i tokove. Međutim, roman i jeste organizacija i selekcija stvarnih, naslućenih ili izmišljenih događaja koji, iako izmišljeni, mogu biti stvarniji od same stvarnosti. Kao što i stvarnost može biti literarnija od književnosti. Ipak, da bi priča bila ubedljiva ona mora da raste u pripovedaču, da izranja iz njegove imaginacije, da poseduje emotivni naboj koji se crpi iz ličnog iskustva.
Pripovedanje u “Isledniku” ne teče linearno, već se gradi iz fragmenata, onako kako se život upisuje u memoriji. Selekcija uvek postoji. Na jednom mestu i kažem: “Šta je roman do pokušaj da se nekoliko kadrova svakodnevice dovede u uzročno–posledični sled, da se oslobodi priča koja postoji, kao što postoji skulptura u komadu neobrađenog kamena. Svako u sebi nosi nevidljivu biblioteku, hor nenapisanih romana”.
U vašim romanima su sećanja, putovanja, mirisi i ukusi simbolička srž literarne naracije. Šta je definisalo vaš spisateljski stil?
Teško pitanje. Sve, baš sve, utiče na formiranje našeg pogleda na svet. A samim tim i na izbor profesije kojom ćemo se u životu baviti. Ozračeni smo svim mogućim uticajima, počev od porodičnog kruga i prostora u kojem odrastamo, pa do socijalnih slojeva u kojima se krećemo, knjiga koje čitamo. Recimo, činjenica da sam kao dete svirao u harmonikašem orkestru u Puli, i da sam šezdesetih godina prošlog veka odlazio na turneje po Čehoslovačkoj, Švajcarskoj i Italiji, svakako je uticala na moj doživljaj drugog i drugačijeg. Najvažnije je da se radi na sebi. I da ništa ne dobijemo preko crte. Za umetnika je zdravije da bude zakinut nego preplaćen.
Gradovi (Pula, Beč, Budimpešta, Rijeka) su maltene junaci vaših romana. “Islednik” nije izuzetak. Koje je simboličko mesto ovih urbaniciteta u vašem stvaralaštvu?
Sve je to pitanje odrastanja. Rođen sam u Beogradu, ali od svoje pete do devetnaeste godine živeo sam u Puli. Taj grad zauzima veliki deo teritorije moje literature. Najsigurnije se osećam u spletu uskih ulica i zato volim primorske gradove. Izluđuju me široki bulevari, nepregledni trgovi, stambeni blokovi okruženi parkovima. Najdublja sećanja vezana su mi za Novi Beograd, za Pohorsku ulicu, Paviljon 15 – moja prva adresa. Međutim, tamo gde odrastemo, tamo smo najsigurniji. I sasvim je logično da moji junaci žive u gradovima u kojima sam i ja živeo, ili samo boravio neko vreme. Pula, Beograd, Beč i Budimpešta čine kvartet gradova, pozornicu većine mojih romana.
Vaši junaci kao da, u narativnom smislu, lebde kroz svoja sećanja, misli i mesta na kojima su nekada bili. Koliko je iskustva potrebno čitaocu da bi mogao na pravi način da percipira vaše romane?
Nemojte plašiti čitaoce. Kada me pitaju da li znam ko su moji čitaoci, ja kažem da su to osobe koje misle svojom glavom. Iskustvo stičemo i kroz čitanje, a opredeljujemo se za određene pisce i knjige prema senzibilitetu. To je ono što nas vodi u odabiru lektire. Ako ima nas, našeg sveta, naših slutnji i strahova u odabranoj knjizi, ako u tekstu prepoznajemo mnogo toga iz ličnog iskustva, onda ćemo poželeti da pročitamo knjigu do koje smo često sasvim slučajno došli. Avantura čitanja je kao i ljubavna avantura, nepredvidiva i uzbudljiva, nikada nismo do kraja svesni zašto smo se vezali za neku osobu, za nekog pisca, za neku knjigu. Eto, čitavog života vraćam se Kavafijevim pesmama i romanu “Maestro i Margarita” Mihaila Bulgakova.
Svake godine se govori o krizi književnosti u Srbiji a, paradoksalno, ima sve više domaćih romana. Kako gledate na to?
Danas se lakše piše i objavljuje. Svako može da složi knjigu, uradi prelom, nađe sponzora ili sam plati štampanje, i tako objavi knjigu. To još uvek ne znači da taj uradak pripada odrednici književnost. Nekad mu to dođe kao terapija. Međutim, dobre literature nema ni više, ni manje nego pre. Ne vidim ništa loše u tome da ljudi pišu. Svaki čovek je negde u potaji pisac. Međutim, samo mali broj se za taj poziv opredeli. Pored dara, potrebno je imati snažnu potrebu da književno uobličimo svet koji u sebi nosimo.
Bili ste ambasador u Austriji do kraja 2009. Književnost nam ima dugačku tradiciju pisaca diplomata. Kako rad u striktnom sprovođenju državne politike može uticati na slobodnog pisca? Ili to, pak, zavisi od same politike?
Dok sam obavljao dužnost ambasadora u Austriji nisam pisao. Jer, biti odgovoran diplomata znači dvadeset i četiri časa biti na raspolaganju. U tom poslu ne može ni biti drugačije. Znao sam da je to tako, posebno u gradu kao što je Beč u kojem su se naše državne delegacije smenjivale iz nedelje u nedelju. Kada ste državni službenik niste u mogućnosti da javno iznosite svoje privatno mišljenje. Ipak, u mom slučaju prednost je bila u tome što sam pre odlaska u diplomatiju godinama dolazio u Beč i – kao pisac bio veoma prisutan sa svojim romanima na nemačkom jeziku – učestvovao na mnogim književnim večerima i okruglim stolovima. Objavio sam desetine tekstova i intervjua, politički stav pisca Dragana Velikića bio je poznat, dakle, ja nisam u Beč došao kao aparatčik sa zadatkom da govori ono što mu se kaže. U vreme kada sam bio ambasador Državne Zajednice Srbije i Crne Gore, a kasnije i Republike Srbije, državna politika je postala proevropska, pa meni nije bilo nimalo teško da zastupam takvu politiku. Sebe ne mogu da zamislim u kontekstu neke druge politike.
Počeli smo sa nagradama, a januar je vreme za najveću domaću nagradu, NIN-ovu, koju ste dobili 2007. Neformalno se vodite kao jedan od ovogodišnjih favorita. Mislite li o tome i koliko NIN može promeniti život jednog pisca u Srbiji?
Nijedna nagrada ne može da na duže vreme ustanovi jednog pisca, već to čini isključivo njegovo delo. Roman “Proljeća Ivana Galeba” Vladana Desnice svojevremeno nije dobio NIN-ovu nagradu, a svakako je jedan od najvećih romana srpske i hrvatske književnosti. Ili, primer Andrićeve “Proklete avlije” za koju je tadašnji NIN-ov žiri tvrdio da je novela, a ne roman. Ne čini obim roman. Koliko je samo romana u srpskoj i svetskoj književnosti koji nisu duži od “Proklete avlije”. Na primer, “Tunel” Ernesta Sabata.
Ko je, po vašem mišljenju, islednik svakoga od nas?
Slobodna se osoba od neslobodne razlikuje po tome što se ne bavi time šta drugi o njoj misle i govore. Verujem da u svakome od nas postoji jedno “ja” koje posmatra i povremeno nam suflira šta se to u našem životu dešava. Ja je uvek množina. Vlastita glava je najveće čudo. Uvek izroni neko mesto gde se nađemo prvi put.