Sa tim bendom je prvi put javno i nastupio, na beogradskom “Beer festu”. Od starijih kolega je tada na poklon dobio električnu gitaru.
Za Novi magazin priča o svojim iskustvima sa scene ističući da je to “njegov teren”, mesto gde se oseća najslobodnije. “Nemam tremu kada sam na sceni i potpuno sam u svom svetu. Tada se opustim i ništa ne primećujem, izđilitam se kao ludak i posle sam miran”.
Kaže da ga zanima isključivo rok muzika, i pored toga što svira, on piše i pesme. Najdraža mu je „Teram po svom“.
„Kada smo bili u Insburgu, tatini poslovni partneri su me zamolili da sviram. Posle pet minuta cela kafana u hotelu je počela da peva. Tako sam nam platio večeru“, objašnjava Džoni i dodaje da ni smeštaj u hotelu nisu platili jer se vlasnicima dopala muzika.
Iako je muzika njegova najveća ljubav, školske obaveze to ne trpe. Od predmeta najviše voli matematiku, a muzičko vaspitanje mu nije ni malo drago. “Na muzičkom radimo sve ono što se meni ne sviđa. To podrazumeva crtanje, pevanje i pisanje dečijih pesama”, dodaje on.
Nikola je rođen sa teškom srčanom deformacijom, i dosad je imao dve teže operacije koje su sanirale njegov nedostatak. Bez obzira na te probleme, sebe je potpuno posvetio roku. Najveća želja mu je da upozna gitaristu Sleša, a sanja i da obiđe sve svetske Rok kafee u svetu, kojih, kako kaže ima 120.
Ovde možete pogledati jedan njegov nastup.