Jusein Bolt – najbrži čovek na svetu

U London je stigao da odbrani tri zlatne medalje sa Olimpijskih igara u Pekingu. I kao da je već sama činjenica što se pojavio na ovim Igrama dovoljna da mu te medalje okači oko vrata.

Prvu, u trci na 100 metara, uzeo je lako postavivši pri tom novi olimpijski rekord od 9.63 sekunde. Ni Bolt ne sumnja da će uzeti sve što mu “pripada”. On zapravo već razmišlja o Igrama u Riju 2016. gde želi da se oproba i u nekoj novoj disciplini, možda na 400 metara ili u skoku u dalj. Želi malo više zabave – ovih 100 metara, 200 metara i štafeta na 400 metara su već previše rutinska stvar za ovog 25-godišnjaka sa Jamajke.

Samog sebe je na Tviteru opisao kao “najprirodnije talentovanog sportistu koga je svet ikada video”. Toliko o skromnosti! Ali, ko ovu tvrdnju može da dovede u pitanje?

Petostruki svetski šampion, olimpijski zlatni sprinter, Bolt drži i svetske i olimpijske rekorde – niko osim njega u ovom svetu ne može da “preleti” 12 metara u jednoj sekundi i dostigne pri tom fenomenalnu brzinu od 44,71 kilometar na čas. Ni blizu toga.

U Londonu je već srušio jedan rekord i sprema se da sruši i druge koji su pred njim.

Pre početka Igara bilo je nekih sumnji, usput i primedbi – realnih, ali i zlonamernih. Oni koji Bolta prate iz čisto sportskog ugla skretali su pažnju na njegovu lošu formu tokom prethodne dve godine – u Stokholmu 2010. doživeo je drugi poraz u sprintu u svojoj profesionalnoj karijeri od Amerikanca Tajsona Geja koji je protrčao pored njega u cilju.

Godinu dana kasnije na Svetskom prvenstvu u Južnoj Koreji diskvalifikovan je u finalu zbog pogrešnog starta. A onda je proletos u Češkoj, na početku evropske sezone, istrčao najsporijih 100 metara u svojoj seniorskoj karijeri – 10,4 sekunde. I konačno, na pripremama za Olimpijadu njegov zemljak Johan Blejk ostavio ga je za sobom dva puta u trci na 200 metara. Ali Bolt je poznat kao nedisciplinovan.

Voli da radi šta i kako hoće, a ne da robuje pravilima. Zbog krigle “ginisa” ili nekih poslastica brze hrane lako prekrši režim ishrane, primera radi. Na Olimpijadi u Pekingu je, recimo, pre finala na 100 metara pojeo pileće nagets – na zaprepašćenje svih rigidnih atletskih poslenika.

GRESI. Nije to jedini Boltov “greh” iz Pekinga. Sede glave Olimpijskog pokreta i međunarodnih organizacija veoma su mu zamerile što se ponašao nonšalantno prilikom trka, što je “potcenio” sport. Bolt je u finalu na 100 metara nekih tridesetak metara pre kraja pogledao iza sebe, shvatio da pobeđuje, a onda usporio i udarajući se u grudi u Tarzanovom stilu prošao kroz cilj. Iako je tada oborio svetski rekord istrčavši stazu za 9.69, eksperti su proračunali da bi, da nije usporio, sigurno trčao tek koju stotinku iznad 9,5 sekundi (Bolt je dokazao da to može postavivši kasnije svetski rekord od 9,58).

Ovu “uvredu” neki ne mogu da oproste Boltu, tim pre što je tu pekinšku trku istrčao sa odvezanim pertlama.

Nijednog trenutka Jusein Bolt nije imao nameru da nekog potceni ili da potceni sport kojim se bavi. Za njega je, jednostavno, sve to samo velika zabava. Za razliku od vrhunskih sportista koji se opsesivno pridržavaju striktnih režima ishrane, treninga, načina života, Bolt je čovek koji voli da se zabavi, da se smeje, da obilazi noćne klubove, da uživa u brzoj ili kineskoj hrani… Takav je bio odmalena.

BIOGRAFIJA: Jusein St. Leo Bolt rođen je 21. avgusta 1986. na severozapadu Jamajke. Odrastao je u bungalovu sa roditeljima blizu kojeg je otac imao piljarsku radnju.

“Veoma ličim na majku. Imam njenu kožu, njenu kosu i na nju sam lenj. Verovatno dobre stvari imam na oca. Moja majka i ja delimo neke loše osobine”, kaže uz smeh. I danas kada ode kod roditelja, daleko od gradske vreve, u kuću u prirodu, voli da sedi satima s njima, pije pivo i igra domine. “I još volim da zadremam majci u krilu”, kaže.

Odrastao je sa starijom polusestrom Kristinom i mlađim polubratom Sadikijem. Bio je hiperaktivno dete. Imao je talenat za fudbal i kriket, ali je uvek najviše pokazivao u sprintu u kojem je osvojio školsko i regionalno takmičenje. “Mnogi nastavnici su me voleli, znali su da sam dobar u trčanju i mogao sam uvek da se izvučem ako upadnem u neku nevolju. Ali ako bih uradio nešto stvarno loše, a moj otac za to saznao, e to bi bio problem. Moj otac je starovremenski čovek koji nas je učio da prvo treba uraditi domaće zadatke, a meni je bilo važnije da igram fudbal, pa sam često bežao od kuće i upadao u nevolje. Ali ako si mnogo poslušan onda je to dosadno, zar ne?”, sa dečačkim žarom zaključuje Bolt.

Zahvaljujući trčanju, zaradio je školarinu za srednju školu, ali pošto nije voleo treninge bežao je sa njih pa su tako i rezultati izostajali. Kada mu je bilo 14 godina počeo je ozbiljnije da shvata obaveze i već godinu dana kasnije pobedio je u trci na 200 metara na Svetskom juniorskom šampionatu u Kingstonu 2002. godine. Jamajka je posle toga imala velika očekivanja od mladog sprintera.

Postao je profesionalac 2004, ali povrede su ga mučile, što je u kombinaciji sa njegovom ipak urođenom nedisciplinom dovelo do loših rezultata i eliminacije u prvoj rundi Olimpijskih igara u Atini. Preko noći postao je tema podsmeha u domovini – koliko u medijima toliko i na ulici.

“Ljudi su govorili mnogo loših stvari o meni, da sam lenj, da stalno izlazim noću po klubovima, da je moja karijera gotova”, priseća se veseli Jamajčanin. Tada se obratio Glenu Milsu, treneru u Kingstonu, koji je pre svega ustanovio uzrok Boltovih čestih povreda – skoliozu. Tretman je učinio svoje. Ali važnije od toga, Mils je umeo da se nosi sa Boltovom prirodom. “On mene razume i zato nas dvojica možemo da radimo skupa. On je ozbiljan čovek, ali ume da od svakog treninga napravi zabavu za mene. Ja sam takav, meni je potreban smeh. Mils to ume. Uvek sam jedva čekao kraj sezone da bih mogao da izlazim uveče, ali sada mi je već posle dve nedelje dosadan takav život i onda jedva čekam da se vratim na stazu i treninge jer mi sve to nedostaje.”

PRIJATELJI. Tako je najbrži čovek sveta ušao i u ovu, olimpijsku godinu. “Ne znam šta bih dao za kriglu “ginisa”, ali to mora da sačeka kraj Igara”, kaže, ne želeći da bilo šta prepusti slučaju.

“Ove Igre će definisati moju karijeru i ozbiljan sam koliko god je to moguće”. I Bolt je tu iskren kada kaže “koliko god je to moguće”! Osim Milsa, u London je s njim stigao i ceo tim koji i kod kuće brine o njemu – “da mu sačuva zdravu pamet i telo”.

U Londonu imaju još teži zadatak, da ga drže u trasi “ozbiljnog koliko je god to moguće”. U Boltovom timu najvažnije mesto zauzima njegov drugar iz ranog detinjstva – NJ, a onda i polubrat Sadiki od kojih se ne razdvaja nigde sem na stazi i s kojima deli petosobnu kuću u Kingstonu i provodi beskrajne slobodne sate igrajući video ili druge igre. Cela kuća je pretvorena u veliku igraonicu poput dečačke fantazije. Ali to je ono što Boltu treba.

Njegova stilistkinja i žena zadužena za odnose s javnošću dve su dame sa Jamajke koje imaju ulogu nežne surogat-majke, dok uz Milsa očinsku figuru predstavlja i njegov menadžer Norman Pert. Tu je i agent Riki Simns, jednako spreman na nestašluke koliko i Boltovi telohranitelji.

To je Boltov privatni svet – topao, pun podrške, opušten i zabavan. “Svi ti ljudi ključni su za mene”, kaže svojim baritonom, “Mnogi žele sada da me upoznaju i teško je znati kome da verujem. Ovi koji su oko mene, s kojima radim, oni me znaju godinama i njima verujem. Sve radimo skupa – smejemo se, igramo, izlazimo, pričamo. Oni su kao moja porodica. Oni su uvek ovde”, kaže Bolt.

Siguran u njihovom okruženju, Bolt ne krije da uživa što je svuda u centru pažnje, voli da vidi sebe na reklamama, bilbordima širom sveta. Svojevrstan je šoumen, čime se vrlo mali broj vrhunskih sportista može pohvaliti. Ali to je deo njegovo imidža – prirodnog. Voli da zabavi ljude, da ih nasmeje. Pobede takođe doživljava kao zabavu koju daruje drugima. Dobro raspoloženje zrači iz njega i hvata u mrežu svakoga ko mu se nađe na putu, kažu mnogi agenti, fotoreporteri, novinari koji su imali priliku da provedu nekih dva, tri sata s njim.

ENIGMA. Šarm na stranu, Boltovi nadljudski rezultati čine ga već nekoliko godina retko intrigantnom figurom. Kada su se svi brižni ili zlobni uverili da Peking nije bio “samo slučajnost”, počeli su da se bave proučavanjem fenomena Bolt, a pre svih Amerikanci koji već nekoliko godina pokušavaju da pronađu rešenje za “te prebrze Jamajčane koji im kradu medalje ispred nosa na takmičenjima”.

Etan Sigel, američki teoretičar astrofizike, došao je posle opsežnih istraživanja do zaključka da je Bolt “biološki skok u budućnost”, model čoveka budućnosti. Računica je jednostavna – u muškim trkama na 100 metara svetski rekordi su popravljani svakih deset godina u proseku za oko 0.05 sekundi, počev od 1968. kada je Džim Hajns prvi istrčao ovu stazu za manje od 10 sekundi. Iz te perspektive naučnih grafikona Bolt trči tri decenije ispred svog vremena.

Psiholog sa Univerziteta u Dalasu dr Piter Vejend kaže da Bolt ruši zakone biologije. Mark Deni, profesor biologije sa Stanforda, veruje da nema potrebe tragati za natprirodnim: “Bolt je očigledno podaren nekim jedinstvenim fizičkim osobinama – njemu je potreban 41 korak da istrči 100 metara, dok su njegovim rivalima potrebna 44 koraka. Bolt ima visok procenat brzih mišićnih vlakana, što mu omogućava eksplozivno ubrzanje i u stanju je da pri svakom koraku kanališe duplo više snage u odnosu na ljudski prosek.”