Jovan Ćirilov je bio tihi svedok i učesnik mnogih prelomnih trenutaka u istoriji jugoslovenskog društva koji su se reflektovali na njegovu kulturu. Iako po prirodi tih i diskretan čovek, on je bio i nosilac mnogih revolucionarnih tekovina u jugoslovenskom teatru druge polovine XX veka. Jedna od njih je svakako Bitef, koji je posle odlaska Mire Trailović nastavio mudro da vodi u godinama koje su bile izrazito nenaklonjene kulturi i umetničkoj provokaciji. Uspeo je da upravlja brodom zvanim Bitef kroz period socijalizma, nacionalne euforije, ratova, embarga, nemaštine, postrevolucionarne euforije i da ga dovede do neoliberalnog rukavca. U tim vodama se, prema sopstvenom priznanju, već slabije kretao. U tim vodama, kao u Bermudskom trouglu, mnogi brodovi nestaju, a on nije mogao ni da zamisli da se tako nešto može dogoditi i njegovom brodu. O toj mogućnosti nismo uopšte ni razgovarali, jer je Jovan to odbijao.
Jovan je bio moj prijatelj, iako su nas delile generacije. Bio je i moj učitelj koji me je naučio mnogim praktičnim stvarima o teatru i o realnosti oko teatra – što je, priznajem, lekcija koju i dalje savladavam. Naučio me je da uvek gledam napred, da ne trošim vreme na kajanje i vajkanje, jer je vreme dragoceno. Nije voleo mnogo da govori o onome što se već desilo, već o onome što tek treba da se desi. O predstavama koje tek treba da dovedemo, a ne o onima koje su već tu. Na isti način je bio radoznao prema nekoj predstavi iz velikog evropskog teatra i anonimnoj teatarskoj trupi iz nekog malog mesta koje čak nije ni na mapi. Bio je potpuno lišen sujete i snobizma, što je gotovo nezamislivo u teatarskom univerzumu. Do poslednjeg trenutka je bio radoznao i spreman da uči. Bio je intelektualac starog kova, ali čovek budućnosti.