Vesti

Tag Video
2

Intervju Srđan Verbić: Ni ja ne znam zašto je Vlada poništila konkurs

Autor: J. Jovanović

Izvor: Novi magazin

Intervju Srđan Verbić: Ni ja ne znam zašto je Vlada poništila konkurs

Izvor: Foto: Z. Raš

Razgovarala: Jelka Jovanović

Izvesno odlazeći ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja već nedeljama je u žiži javnosti zbog odluke Vlade Srbije da poništi Konkurs za finansiranje naučnoistraživačkih projekata. Premda je to jedna od top-tema, ni nekoliko sedmica kasnije, zapravo, nije jasno zašto se to dogodilo, ko je odgovoran i kakve su dugoročne posledice? Razrešenje te enigme je i prvo pitanje Novog magazina za Verbića: “Biću potpun iskren: ne znam zašto je tačno ovaj konkurs poništen. Zakonska obaveza Ministarstva je da u zakonskom roku raspiše konkurs, projektni ciklus traje do 30. juna ove godine i mi smo učinili sve da pripremimo neophodne dokumente, da se konkurs raspiše i da može da se realizuje do tog datuma kako bi otpočeo novi projektni ciklus.”

 

*Kao razlog navodi se da nije bilo mišljenja Nacionalnog saveta za naučno-tehnološki razvoj. Ali, Savet nije izabran.

Sama činjenica da ne postoji Nacionalni savet za nauku i tehnološki razvoj jeste bila sporna, zato smo blagovremeno konsultovali zakonodavstvo da nam protumače da li je neophodno mišljenje Saveta. Rekli su da nije. Naravno, mi nismo želeli da se ovaj konkurs završi bez mišljenja Saveta, pa smo od Vlade u tehničkom mandatu tražili da se imenuje savet. Isto to tražili su Srpska akademija nauka i umetnosti, KONUS kao reprezentativno telo visokoškolskih ustanova i Zajedica instituta, tri organizacije koje čine 95 istraživača. Ministarstvo je to tražilo i ja lično, da bi konkurs koji se odnosi na petogodišnji ciklus i deset hiljada istraživača imao legitimitet. Nažalost, nismo dobili Savet i svako ko bude radio sledeći konkurs moraće da sačeka mišljenje Saveta.

 

*Zamerka je i da konkurs nije objavljen u Službenom glasniku, već samo u Politici. Zašto se Vlada uopšte izjašnjavala ako su postojala dva formalna razloga za povlačenje?

Ako zaista postoje formalno-pravni razlozi onda se to automatski poništava, o tome se ne glasa. Mi smo glasali. Ako zaista postoji formalno-pravni razlog za to, ja njega nisam svestan.

 

*U moru poluinformacija i kritika, podrška Ministarstvu i vama stigla je od predsednika SANU Vladimira Kostića. Koliko takva podrška znači?

Naravno da znači mnogo; profesor Kostić je više puta pokazao da se ne plaši da kaže svoje mišljenje, čak i kada je usamljen u tom mišljenju smatra da je njegova obaveza, da je odgovornost onoga ko je na čelu Akademije, da kaže šta misli o određenoj temi. Ova tema se i te kako tiče SANU; Akademija daje svoje kandidate za Nacionalni savet, učestvovala je u svim komisijama koje su donosile pravilnike o vrednovanju istraživača, kategorizaciji časopisa. SANU je aktivno učestvovala u izradi Strategije naučno-tehnološkog razvoja iako se, naravno, nisu svi akademici slagali sa svim njenim delovima. I tu postoji spektar različitih mišljenja, ali sama Akademija jeste pružala podršku onome što radi Ministarstvo, tako da me ne čudi od čoveka koji predsedava Akademijom niti od akademika Kostića lično zašto je stao u odbranu procedure koja je do sada uvek bila validna, a ne vidim zašto je ovog puta situacija bila drugačija.

 

*Projektno finansiranje za naučnoistraživačku oblast nije novina, oduvek su se instituti delom tako finansirali, zar ne?

To jeste i nije tačno; istina je da se naši istraživači finansiraju projektno, ali opet svi dobiju novac za ono što rade. U tom smislu i nije pravi konkurs, već miks konkursa i socijalne institucije koja obezbeđuje plate za sve zaposlene istraživače.

Međutim, mi moramo da pomerimo tu situaciju na stranu kompetitivnosti naših konkursa, naša nauka ne može da se pretvori u reprodukciju i stalno ponavljanje istraživanja kakva su na tim mestima rađena i pre 10, 20 godina. Ukoliko želimo da držimo korak sa istraživačkom zajednicom u svetu i Evropi moramo da imamo konkurentniju nauku, da se bolje finansiraju zaista izuzetni predlozi projekata. Toga do sada nije bilo, u prošlom ciklusu svi su dobili neku novčanu nadoknadu i sasvim je prirodno da to svi smatraju svojom platom iako nije tako definisano. Da bi se uvelo institucionalno finansiranje morao bi da se donese novi zakon, a pre toga bi država morala da kaže šta to kod rada instituta finansiramo, šta to instituti rade od interesa za državu da bi bili institucionalno finansirani, zašto jedan institut da, drugi ne.

Kada su projekti u pitanju, kao i svuda u svetu izuzetnost se meri brojem objavljenih radova, citiranjem u časopisima i tu je kriterijum jednostavan; za institucionalno finansiranje morali bismo da napravimo konkurs, postavimo vrlo jasne kriterijume, pa ko ih ispunjava dobija toliko i toliko novca. Loše je rešenje da se svima bez razlike odobri jer bi to isključivalo istraživanja od interesa za državu, bilo bi socijalna kategorija.

*Već izvesno vreme unutar naučne zajednice postoji podela po liniji društvene – prirodne i tehničke nauke, a na drugoj instituti – univerziteti. Zašto?

Rekao bih da je podela na prirodne i tehničke nauke veštačka i ne oslikava realnu situaciju, zato što mi i u okviru tih oblasti imamo velike razlike. U program Perform koji smo radili sa švajcarskom fondacijom Helvetas bio je uključen veliki broj istraživača iz društvenih i humanističkih nauka i ti ljudi su tražili bitno oštrije uslove za istraživanje iz sopstvenih disciplina; oni žele da se unutar disciplina napravi red, da se zna ko se i koliko bavi istraživanjima, njima ne prija da svi budu u istoj kategoriji.

Razlika između instituta i fakulteta postoji, tu nema dileme; dve trećine istraživača radi na fakultetima, oni imaju osnovnu platu za predavanja, a kao dodatak na platu honorar za istraživanja. Ljudima u institutima istraživanja su sve. Postoji nezadovoljstvo na obe strane; u institutima dobijaju veća sredstva za materijalne troškove i naknade za istraživanja, ali sa druge strane na fakultetima imaju sigurne plate za nastavu. Bilo bi dobro kada bismo pod istu kapu mogli da stavimo fakultete i institute, ima predloga sa raznih strana da se istim zakonom to reguliše i svi istraživači budu u približno istoj poziciji. To u ovom trenutku nije jednostavno, ali mislim da ćemo za nekoliko godina morati da imamo model koji objedinjuje ceo istraživački potencijal i dovodi ih u što korektniji međusobni odnos jer su nam ljudi potrebni i za istraživanja i za nastavu.

 

*Direktno vezano s prethodnim jeste pitanje načina ocenjivanja naučnog doprinosa i napredovanja.

Kategorizacija se radi na više mesta: Ministarstvo to radi kod izbora istraživača za zvanja na institutima. Matični odbori, dvadeset njih, određuju šta se broji, šta ne, kako se napreduje. Fakulteti sami prave pravila za izbor u nastavno zvanje.

Mi imamo i kategorije koje se tiču minulog rada i naučnog doprinosa koji se direktno ogleda u tome koliku platu istraživači dobijaju. Važno je da istraživači budu ravnomerno raspoređeni, 10-15 procenata u kategoriji A1, 15 u A2… i da se u okviru jedne istraživačke discipline napravi raspon od najnižih do najviših plata. To se radi u okviru discipline jer nemamo kriterijume za poređenje arheologa i biologa, to ne smemo da poredimo.

Problem koji je dobrim delom uzrok nezadovoljstva idejom da ponovo pravimo kategorizaciju jeste to što se u nekim disciplinama prethodnih godina pojavilo previše ljudi u najvišim kategorijama. Oni su prilično dobro plaćeni i svaki pokušaj da se ponovo prebroje rezultati znači da će ovi iz najviših kategorija morati da pređu u neku nižu. Mi kategorizujemo čitav minuli rad, pa ljudi s većim iskustvom zauzimaju bolje pozicije i to izaziva nezadovoljstvo mlađih istraživača koji pitaju zašto su kriterijumi za postavljanje rukovodilaca projekata strogo kumulativni i oni sa manje iskustva ne mogu da ih dostignu. Te se stvari ne daju promeniti same od sebe, jer u odborima sede stariji istraživači.

 

*Nismo pominjali novac, koji je uvek bolna tačka naučnoistraživačkog rada.

Ne bih bio sasvim nezadovoljan novcem za nauku kod nas; možemo biti nezadovoljni kada gledamo projekcije, očekivanja koliko ćemo izdvajati za nauku. Kad je rađena prethodna strategija očekivali smo ne samo veća izdvajanja za nauku nego i veći BDP, što bi u ukupnoj masi obezbedilo mnogo više novca. Međutim, novca nema, mi smo i dalje na 0,35 BDP-a i time ne možemo biti zadovoljni. Ali, kada bi se od tog novca plaćali samo kvalitetni projekti bilo bi dovoljno, bilo bi čak dovoljno za sve istraživače za materijalne troškove, ali nemamo novca za onaj socijalni deo, da svi u institutima dobiju pristojnu platu.

U svim zemljama gde postoji institucionalno finansiranje taj deo plate je prilično mali, u Sloveniji je to trećina, pa ko nema projekat prima trećinu plate, a za ostale dve trećine mora da se izbori na konkursu.

 

*Vaš mandat, ali i vreme pre njega, obeležile su sumnje u akreditaciju visokoškolskih ustanova, s jedne strane, a sa druge proizvodnja lažnih diploma i doktorata. Ima li pomaka i šta će naredni ministar morati da uradi?

Pomak postoji, u prvih 100 dana Vlade zatvoreno je šest isturenih odeljenja i to jeste jedan od rezultata rada Ministarstva. Ono što bi druga tela, pre svega Nacionalni savet za visoko obrazovanje, trebalo da rade jeste da pooštre standarde za dobijanje akreditacije, pa da Komisija za akreditaciju I proveru kvaliteta u sledećem krugu ima alat za razdvajanje dobrih ustanova od onih koje ne ispunjavaju kriterijume. To sada nemaju, postoji saglasnost da se pooštre standardi, ali to se još nije dogodilo.

Što se tiče ustanova na kojima se lako stiču diplome, i dalje imamo problema; autonomija univerziteta je ustavna kategorija, a Ministarstvo koje ima dva inspektora za visoko obrazovanje ne može da uradi gotovo ništa ukoliko nema mehanizma za novčano kažnjavanje, smenjivanje, oduzimanje dozvole, akreditacije.

Koliki je to problem pokazuje eho iz susednih zemalja gde dolazi mnogo ljudi s našim diplomama i vrlo se eksplicitno žale na postojanje nekih fakulteta i visokih škola kod nas. Ja se zalažem da se kroz test integriteta visokoškolskih ustanova dođe do liste dobrih i onih koji ne ispunjavaju uslove, pa ti koji godinama ne ispunjavaju uslove možda ne bi trebalo više da budu državni fakulteti. Možda bi mogli da opstanu u nekoj varijanti javno-privatne inicijative ili da budu privatizovani…

 

*Tako bi se povećao broj fakulteta na kojima se lako stiču diplome, a uglavnom su privatni.

Ja govorim o državnim fakultetima jer samo oni imaju budžetska mesta. Akreditaciju mogu da dobije bilo koja ustanova, ali novac iz budžeta dobijaju samo državni. I, da vam kažem, na listi onih na koje se žale iz okruženja nema privatnih fakulteta.

Za problem kupljenih diploma možda su presudni poslodavci koji treba da naprave rang-listu studijskih programa sa referentnim ustanovama. Oni međusobno komuniciraju i znaju čije diplome ne žele, ne priznaju. Samo u državnoj upravi sve su diplome referentne, a privatni poslodavci veoma vode računa o tome ko odakle dolazi.

 

*A zašto se akademska zajednica ne usprotivi više?

Neka to bude pitanje za akademsku zajednicu.

*Za kraj nam ostaje pitanje šta sve čeka vašeg naslednika, pošto ste već rekli da nećete prihvatiti novi mandat ako vam mandatar ponudi.

Novog ministra pre svega čeka realizacija dotičnog konkursa, to je ušlo ne u žuto nego u crveno i mora se rešiti pre svega drugog.

 

Mala matura, mali ispit

*Uskoro je vreme male mature; kako biste ocenili taj ispit, ima li pomaka ka željenim rezultatima i modelu?

Test na kraju školovanja nigde nije popravio kvalitet obrazovanja – to se radi u školi, a ne davanjem većeg značaja testu. Test jeste važan zbog selekcije kandidata za srednje škole, međutim on neće popraviti način učenja. Nama su potrebna drugačija testiranja, nižeg rizika, ali koji imaju jaču povratnu spregu, da se iz njih izvode zaključci, rezultati koji omogućavaju da se nešto u školama promeni. Na osnovu tri pitanja iz hemije na maloj maturi to se neće dogoditi.

 

*To je bio razlog što se uspeh više vrednuje nego mala matura?

Moramo da popravljamo kvalitet obrazovanja i ocenjivanja u školi; ne možemo da zanemarujemo ono što je utisak nastavnika stečen tokom nekoliko godina i da najveću težinu za upis u srednju školu prebacujemo na jedan test. I da je najbolji na svetu, on ne može da se meri sa utiskom nastavnika, a ako nismo zadovoljni utiskom nastavnika i načinom na koji ocenjuju, onda treba više da radimo s njima i tu da postavljamo nove standarde. Najbolja mala matura je ona koja ne izaziva pažnju u javnosti, već postoji kao rutinska stvar.

 

*Zašto se u predškolskom periodu premalo pažnje posvećuje obrazovanju?

Ne bih se sasvim složio s vašim zapažanjem. Predškolski program je dobar, problem je obuhvat dece, ne mogu sva deca da budu u vrtiću, posebno u dobrom vrtiću. Problem je koliko dece dolazi na jednu vaspitačicu i koliko ona može da postigne, da radi sa svima njima. Predškolci imaju strani jezik, savladali su pre škole mnogo toga što je ranije rađeno u školi, a bilo bi još bolje kad prelazak u školu ne bio bio ovako “džombast” kao sada, kada bi vaspitačice mogle još malo da ih prate.

Dakle, potrebno je više vaspitača, veći obuhvat dece, ali to je stvar – novca.

 

Nespremna privreda

*Dualno obrazovanje dobija na promociji, premijer se zalaže za njega, a vi tvrdite da privreda nije spremna.

Dualni model nije samo praksa, to je rad, postoji radno mesto na kojem učenik uvežbava to što treba da radi i za taj svoj rada dobija platu, osiguranje. U ovom trenutku mi nemamo dovoljno mesta za praksu, ne samo u privredi. Uzmite na primer Novi Pazar, gde u srednjoj medicinskoj školi u jednoj generaciji imamo 180 đaka, pa zamislite da njih 180 polovinu vremena provodi u domovima zdravlja. Nemamo toliko domova zdravlja za njihovu praksu. Sedam kompanija za proizvodnju nameštaja iz zapadne Srbije procenile su da godišnje mogu da uzmu 30 učenika na praksu. Oni su dobar primer, ali potrebne su nam ozbiljne, jake kompanije da preuzmu đake; prvi korak je da obezbedimo mesta za praksu; drugi korak je partnerstvo između poslodavaca i škola, da poslodavac obezbedi dovoljno instruktora, a još kada bi platio učenike na praksi…

Model dualnog obrazovanja nužan je u visokim strukovnim školama. Tamo se ide slučajno, a bilo bi dobro kada bi poslodavci usmeravali kandidate za posao ili svoje zaposlene da nastave tu vrstu školovanja, čak da im plati deo ili kompletno školovanje.

 

Pogledajte intervju:

Komentari (2)

POŠALJI KOMENTAR

Mia

Iza svega stoji Zorana kao prodekan za nastavu Megatrenda....sa ovim kriterijumima nijedan privatni fakulteta ne bi prosao a za akreditaciju moraju da imaju rukovodjenje projektima.. Oni i ne znaju sta je h index.... Redovni profesori na privatnim uglavnom nemaju nijedan rad na Kobsonu....prosto.

Rukovodilac

Postovani odlazeci Ministre Verbicu ovo sto ste izjavili nema veze sa realnoscu i krajne je nelogicno, pa cak nekorektno sa ciljem produbljivanja sukoba ..."Mi kategorizujemo čitav minuli rad, pa ljudi s većim iskustvom zauzimaju bolje pozicije i to izaziva nezadovoljstvo mlađih istraživača koji pitaju zašto su kriterijumi za postavljanje rukovodilaca projekata strogo kumulativni i oni sa manje iskustva ne mogu da ih dostignu. Te se stvari ne daju promeniti same od sebe, jer u odborima sede stariji istraživači."..nigde u svetu, a Vi naravno nemate iskustva rada u svetskim naucnim institucijama...naucnim projektima rukovode ljudi sa ISKUSTVOM....po ovoj vasoj izjavi stariji istrazivaci su krivisto sta ? ..nema novca za mlade...ja kao dugogodisnji rukovodilaca naucnih projekata u Srbiji uopste ne bi imao problem da se snize kriterijumi za rukovodioce i da se omoguci svima da udju u kompetitivnu trku za projekte...ali mladi koji su svesni svojih neiskustava...sigurno ce i dalje poverenje za rukovodjenje da daju starijim kolegama...nije mi jasno ybog cega Vam je potrebna ovakva izjava.,.sta je njen cilj...da se svali odgovornost za neuspeli Konkurs na neke starije istrazivace koji odredjuju kriterijume...pa ako ste smatrali d ati kriterijumi nisu pravedni..Vi ste poslednja instanca koja je to odobravala..o cemu Vi pricate ?