Broz je umrla oko 11.45 časova beogradskom Urgentnom centru usled zastoja u radu srčanog mišića. Jovanka Broz je inače primljena u bolnicu 23. avgusta.
Jovanka Broz rođena je 1924. godine u Lici, a za Tita se udala 1952. godine i sa njim je živela do njegove smrti 1980.
Od tada je živela skromno i povučeno na Dedinju, a Vladina komisija je 2006. godine je utvrdila i da dane provodi u siromaštvu. Njena kuća je u februaru bila na meti lopova, a Brozova tvrdi da su odnete brojne dragocenosti. Poslednjih meseci u štampi u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji intenzivno su objavljivani tekstovi, feljtoni i knjige o njoj i njenom životu sa Titom, sa ispovednom notom i nastojanjem da se razreši enigma njene izolacije.
Samo mesec dana posle Titove smrti, u junu, Predsedništvo SFRJ je odlučilo da iseli Titovu suprugu Jovanku iz vile u Užičkoj 15. Od tada tokom narednih meseci trajala je borba Titove udovice da predupredi sudbinu izolacije u narednim decenijama koju je ona predosećala i videla mnogo jasnije nego što su tadašnji državni rukovodioci bili spremni da pojme i priznaju.
Osoba za razgovore sa Jovankom bio je tadašnji potpredsednik savezne vlade, makedonski političar Dragoljub Stavrev. Na sve razgovore sa Jovankom Broz on je išao kao izaslanik Predsedništva SFRJ, ali se više držao kao sudski izvršitelj nego kao visoki državni funkcioner. On je bio prvi koji je Titovoj supruzi direktno zapretio, što je do tada bilo nezamislivo u komunikaciji s njom.
Nakon toga pretnje u ophođenju prema Titovoj supruzi postaće opšti ton kojim će rukovodioci države, partije i vlade na zatvorenim sastancima i sa pečatima najstrože čuvanih državnih tajni razmatrati sudbinu Jovanke Broz.
Jedan od prvih razgovora vođen je 18. jula 1980. godine u vreme kada je Predsedništvo SFRJ htelo da uruči Jovanki Broz rešenje o iseljenju iz Užičke 15 i da ona to potpiše, što ona, izgleda, ni po koju cenu nije htela da prihvati. Prvo je odbila da primi donosioce rešenja, a onda i da dođe u zgradu SIV-a, izgovarajući se da je bolesna, pa se 18. jula Stavrev uputio ka Jovanki, a razgovor je počeo tačno u podne.
Razgovoru su službeno prisustvovali Ivica Čačić, generalni sekretar Saveznog izvršnog veća i savetnik potpredsednika SIV-a koji je sačinio belešku. Jednom delu razgovora prisustvovala je i Jovankina sestra, Nada Budisavljević – “ali tek posle posluženja kafe”, kako je revnosni zapisničar ostavio istoriji da pamti.
Razgovor je vođen o brojnim pitanjima, od iznosa penzije preko načina njene dodele, budućeg smeštaja, a najviše o tome da Jovanka što pre mora da se iseli iz Užičke 15. U vezi sa odlukom SIV-a o izuzetnoj penziji, Jovanka Broz se usprotivila i tražila da rešenje o njenoj penziji treba doneti na drugim osnovama, po propisima koji “važe za sve građane”.
“Treba ići po zakonu, i dati mi penziju po zakonu”, a pod tim podrazumeva, kako je u razgovoru izjavila, da osnova za njenu penziju bude “Titova plata, odnosno njegova ukupna primanja”. Ona je naglasila da je Tito primao platu kao svaki radnik, “svakoga meseca”. Ovako se stiče utisak da savezna vlada želi da sakrije tu činjenicu i neće da obelodani kolika je bila Titova plata, čime se stvara utisak da je on “uzimao koliko je hteo”. Jovanka je predočila sagovorniku da ona, kako izgleda, mora da počne “sve iznova”.
Stavrev je, kako se navodi, “upozorio Jovanku Broz” da, što se tiče “početka svega iznova”, treba imati u vidu i prihvatanje značajnih finansijskih obaveza od strane Federacije i da su već rešenjem Saveznog izvršnog veća o dodeljivanju na privremeno korišćenje stambene zgrade saveznih organa do konačnog rešenja njenog stambenog pitanja, troškovi održavanja zgrade i stanovanja/stanarina, električna energija, voda, grejanje, telefon i održavanje prostora i zemljišta oko zgrade, regulisani tako da padaju na teret budžeta Federacije. Stoga bi i to morala imati u vidu prilikom ocenjivanja svoje materijalne situacije”…